Neposlušni

Naime, grupa mladih ljudi okupljenih uglavnom oko sedme umetnosti ovih dana „okupira“ bioskop Zvezdu, čineći nečuvene stvari – čisteći ga, uređujući i, zamislite čuda, projektujući u njemu filmove, među kojima su neformalnu beogradsku premijeru imali i „Neposlušni“ Mine Đukić, inače selektovani i premijerno prikazani na jednom svetskom festivalu kakav je Sandens. Nije, međutim, primarna ideja ovih mladih umetnika bila da osvoje ovaj i njemu slične prostore samo radi promocije sopstvene umetnosti (jer, istini za volju, sem nekoliko festivala i dva, tri bioskopa, ona ne bi imala gde da se prikaže osim u tržnim centrima u kojima je sve, pa i umetnost, pre svega roba). Na stranu čak i nostalgija za „lepšim starim vremenima“, koja mrak pomenutih bioskopa patinira sentimentalnim uspomenama onih starijih među nama (ovi mlađi, koji ih sad „preuzimaju“, tada su se možda tek bili rodili).

Motiv je suštinskije prirode i ima veze sa pomenutom umetnošću kao robom, tržištem, kapitalom, divljim privatizacijama u vremenima tranzicije koja je ne tako davno proterala kultne knjižare iz centra grada, a zamenile su ih parfimerije, prodavnice brendirane ili prehrambene robe. I ta opasnost i dalje preti za ono nekoliko preostalih. Kad su bioskopi Beograd filma u pitanju, Kozara je izgorela, Jadran je postao kafić, a Balkanu, koji je bio bioskop od 1912, preti da postane kladionica. I protiv toga su ustali mladi filmski autori, kojima podrška svakog dana postaje sve veća – protiv promene ličnog opisa svog grada, protiv otimanja nekadašnje društvene svojine od građana, protiv oduzimanja prava na grad kome svedočimo svakoga dana dok se promovišu megalomanski projekti poput Beograda na vodi.

Ono što je jedinstveno u demonstraciji ovog građanskog otpora i „neposlušnosti“ jeste kreativna energija, konstruktivnost i pokušaj da se stvari, umesto da večito budu u stanju nedefinisanog haosa, dovedu u red. A to je ključna uloga one gore navedene najmanje važne sporedne stvari (u Srbiji) – kulture.