(Ne)viđenje

I zaista, treba biti u najgoroj vrsti (ideološkog) slepila i odreći se činjenice da su u našoj zemlji postojala dva oslobodilačka, antifašistička pokreta. U oba pokreta su dominirali Srbi, ali, takođe u oba, bilo je drugih naroda iz cele tadašnje Jugoslavije (npr. pod zastavama Jugoslovenske vojske u otadžbini, odnosno pod komandom Draže Mihailovića bilo je na hiljade Slovenaca, ali i Hrvata i muslimana, što je decenijama bilo skrivano).

Dakle, u vreme kada u većini evropskih država i naroda nije bilo otpora nacifašizmu, jer su i sami bili na „pogrešnoj strani istorije“, kod nas su postojale dve gerile, dakle ceo srpski narod, uz zanemarljive izuzetke, i delovi drugih naroda Jugoslavije, bez obzira na ideološku podelu, koji je dao, odnosno koji su dali svoj doprinos pobedi saveznika i to nam (svima) služi na čast i daje nam posebno mesto „na boljoj strani istorije“. Izjednačavanje četnika i ustaša koristili su i koriste, svesno ili ne, samo neprijatelji srpskog naroda, a među njima i oni koji smanjuju, čak i aboliraju ustaški zločin genocida. Prostor ne dopušta da se ovde govori o pojedinostima, npr. ko je prvi otpočeo sa oružanim otporom, kakve su instrukcije stizale od saveznika, kada su izvođene zajedničke akcije, zašto je došlo do prekida saradnje, ko je imao pisani sporazum sa ustaškim pokretom, ko je pregovarao sa Hitlerovim izaslanicima usred Zagreba i usred rata, ko je izazvao građanski rat i dr. O svemu tome biće reči u sudskom postupku.

Zasad je dovoljno istaći sledeće: Dragoljuba Dražu Mihailovića, 2. februara 1943. godine za zasluge u borbi protiv okupatora, odlikuje ratnim krstom, najvišim vojnim odličijem, general Šarl de Gol, glavnokomandujući svih francuskih trupa i pokreta otpora ističući da je Mihailović „legendarni heroj koji nikada nije prestao da se bori protiv zajedničkog neprijatelja“? Kakav je to „izdajnik i kolaboracionista“ koga, tri godine posle rata i dve godine po likvidaciji, američki predsednik Hari Truman 29. marta 1948. (posthumno) odlikuje ordenom legije za zasluge, najvišim odlikovanjem kojim se stranac može odlikovati, a u obrazloženju navodi:

„General Dragoljub Mihailović istakao se na izvanredan način kao glavnokomandujući Jugoslovenske vojske i kasnije kao ministar vojni, organizujući i predvodeći značajne snage otpora protiv neprijatelja koji je okupirao Jugoslaviju… Kroz neustrašive napore njegovih trupa, mnogi su američki vazduhoplovci spaseni i bezbedno vraćeni pod savezničku kontrolu. General Mihailović i njegove snage, i pored nedovoljnog snabdevanja, boreći se pod ekstremnim teškoćama, supstancijalno je doprineo savezničkom cilju i bio (u originalu stoji – instrumental, što znači conditio sine qua non, uslov bez koga se ne može, nezaobilazni faktor) nezaobilazan faktor u postizanju konačne pobede saveznika.“ Tako doslovno stoji u ukazu američkog predsednika.

Ne bih se usudio da olako vređam francuskog i američkog (ratnog i poratnog) predsednika da su odlikovali Hitlerovog saveznika, da su ga odlikovali zato što se borio protiv njih samih i da ne kažem da su logikom Mihailovićeve osude i sami De Gol i Truman bili Hitlerovi saradnici! Mnogo godina kasnije, 8. septembra 1979. godine američki predsednik Ronald Regan, između ostalog, piše:

„Konačna tragedija Draže Mihailovića ne može da izbriše iz sećanja njegovu herojsku i često puta usamljenu borbu protiv dvostruke tiranije koje su savladale njegov narod – nacizam i komunizam. On je znao da totalitarizam, ma pod kojim imenom, predstavlja smrt za slobodu. Na taj način on je postao simbol otpora svima onima u celom svetu koji su bili primorani da se upuštaju u sličnu herojsku i često puta usamljenu borbu protiv totalitarizma. Mihailović je pripadao Jugoslaviji, njegov duh sada pripada svima onima koji su spremni da se bore za slobodu. Želeo bih da može da se konstatuje da je ovaj veliki heroj bio poslednja žrtva konfuzne i besmislene politike zapadnih vlada u odnosu prema komunizmu… Otuda, sudbina đenerala Mihailovića jednostavno nije samo od istorijskog značaja – ona nas takođe uči i nečemu važnom i sada. Nijedna zapadna nacija, uključujući i SAD, ne može da se nada da dobije sopstvenu bitku za slobodu i preživljavanje žrtvovanjem hrabrih saboraca politici međunarodne efikasnosti… Vi podsećate našu naciju da napuštanje saveznika nikada ne može da kupi bezbednost ili slobodu.“

Autor je profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu

Nastavak u sutrašnjem broju