Novo srpsko udvorištvo

Stvar je u tome što niko, nigde i nikad, osim u bajci, nije izbavitelj. Razlika između realnog čoveka i imaginarnog lika, jednaka je razlici između psa kao lajuće životinje i sazvežđa sa istim imenom, kako veli Spinoza. To je drugo naravoučenije. Srpskom društvu, dakle, preti opasnost da krvavu bajku o veličini države, koju vodi jedan vođa, prevede sada u bajku o demokratiji i priključenju Evropskoj uniji koje ostvaruje jedan lider. Rešenje je, kako bi rekao Norberto Bobio, samo u zasnivanju pravila demokratske igre i što nepropustljivije njihove odbrane.

Najdublji ton pomenutim blanko odobravanjima i nadanjima, i ovog puta daju intelektualci. Lista hvalitelja dugo se čita i ostavlja žalostan utisak. Toliko je tu onih koji su odavno prešli u zrelo doba a Vučiću Aleksandru obraćaju se kao maloletnici staratelju, moleći ga da prema njihovim i potrebama države bude milostiv kad je već toliko pravedan. S te liste imena osoba koje danas stvaraju u žanru udvoričke proze i besedništva, ovde ćemo, sa samog bisernog vrha, izdvojiti tri.

„Vaš aktivizam i rad, Vaša misija, nešto su posebno na političkoj sceni Srbije: posve drugačije, vredno poštovanja. Hrabrost i odlučnost Vam se ne mogu poreći. Ne obećavate nego delate. Govorite o nasušnoj potrebi modernizacije Srbije za koju su važni svi časni, pošteni, vredni, odgovorni, čestiti, bez obzira kojoj stranci pripadali ili nijednoj ne pripadali. Govorite o onome što je ključno u svakom civilizovanom društvu: o poštovanju ljudskog dostojanstva, vrednosti svakog čoveka, o brizi koju svako poniženo i ljudsko biće zaslužuje… Govorite o preko potrebnoj odgovornosti na svakom poslu, na svakom mestu, u svakoj prilici. Govorite o kadrovima iz svoje stranke koji su po Vama uzorni, odgovorni, čestiti – ali govorite i o onima koji nisu ispunili očekivanja. A ispunjavanje očekivanja ponajmanji je problem u ovoj priči. Vi jeste novi politički duh koji, s pravom, želi da menja sve nabolje, prosperitetnije, modernije. To su uočili svi, pa i oni koji vas nisu voleli, i ne vole, i neće Vas voleti. Ipak, ne biste smeli da odvraćate pogled i od onog što vas sapliće na putu modernizacije Srbije, ponižava je, unazađuje, unesrećuje, vraća u stara ostrakistička, osvetnička, zla vremena. O ‚vašim‘ kadrovima je reč“, toržestveno i zaljubljeno, ovog leta, svoje doušničko „Otvoreno pismo Aleksandru Vučiću“, započeo je Gojko Tešić.

Još od Staljina i Hitlera, voljenom se vođi, ovako udvorički, sve do ovog univerzitetskog profesora i jednog od najagilnijih istoričara srpske književnosti, niko drugi nije obratio. No, ovo nam pismo otkriva na koji se način, zapravo, stvara vođa tamo gde ga nije ni bilo – kako se, naime, ono označeno pretvara u označitelja. U tome je presudna odgovornost intelektualaca, a oni je uvek izbegnu, opravdavajući svoju delatnost kao žetvu u simboličkom polju. Problem je upravo u tome što se sfera simboličkog tali u političku realnost.

U otvorenom pismu se novi omiljeni vođa upozorava na jednog mangupa u sopstvenim redovima, a to je novi direktor Službenog glasnika, Radoš Ljušić, koji tada tek što je budućem piscu pisma uručio otkaz. No, taj isti Ljušić, preispoljna nacionalistička horizontala, na mestu direktora Službenog glasnika rasprostrla se po svim pravilima dobre ideološke sadnje, za koju odgovornost snosi i sam Gojko Tešić, nekoliko godina zaredom pišući i javno izgovarajući panegirike u slavu nacionalističke i šovenske dnevničke proze Dobrice Ćosića, čijim je izdanjima bio urednik. Ćosić je patrijarh onog nacionalizma u kojem je Ljušić samo đakon.

Izjavom da je „Vučić kao apostol Pavle“, Vuk Drašković izbija pod sam vrh našeg savremenog besedničkog i književnog udvorištva. Hoteći da kaže da Vučič ima pravo da se od svoje ratnohuškačke prošlosti, i neplaćene odgovornosti za nju, odvoji kao od bivšeg života, poput rimskog juriste i vojnika Savla, koji je prihvatio hrišćanstvo i postao Pavle, apostol, mučenik i svetac, Drašković zaboravlja krucijalni događaj – to da bi bez Pavla hrišćanstvo ostalo samo još jedna sekta u okviru judaizma. Nije, naime, dovoljno promeniti mnjenje ili veru, a da bi čovek bio upoređen s velikim apostolom. Za to i takvo poređenje, neophodno je utemeljiti novu veru i podnositi najteže žrtve. Najnoviji prilozi za biografiju A. Vučića ne ukazuju ni na kakav apostolat, već predstavljaju apostil. Eto kakvu pojmovnu zbrku prave intelektualci Draškovićeve provenijencije i znanja u svojim bombastičnim metaforama koje ne znače ništa, a to se ništa nadalje tali u političku zbilju kao ništeće nešto.

„Verujem da će se Parada ponosa pre održati ako odluku o tome bude donosio potpredsednik Vlade Aleksandar Vučić nego ministar policije Ivica Dačić“, izjavio je direktor Kvirija centra Boban Stojanović, poslednji u ovoj elitnoj trijadi udvoričkih prozaika, koji joj pridodaje i šmek rijaliti šoua, okončavajući naš osvrt na najnovije poglavlje o glavobolnom nerazumevanju same demokratske igre, demokratskih procedura i demokratskih procesa, i to od strane onih koji bi, po svojim društvenim ulogama, to trebalo najbolje da razumeju i praktikuju.

Udvarajući se vicepremijeru, u izjavi u kojoj zaboravlja da je Ivica Dačić ne samo ministar policije nego i premijer, Stojanović Boban, kao jedan od njenih organizatora, zagovara, eto, i takvu Paradu ponosa koja bi bila omogućena autoritarnim ukazom jednog čoveka, mimo demokratske procedure. Umesto da jedan vid drugosti u društvenom ponašanju postane punopravni član zajednice, ovde bi se, uz ustupak toj drugosti, ukinula upravo sama zajednica! Aktivisti i aktivistkinje gej i lezbejske populacije, najjednostavnije rečeno, bore se protiv, u društvu ukorenjenog, patrijarhalno zaparloženog, autoritarnog morala, a ova izjava jednog uglednog gej aktiviste, upravo je u duhu tog i takvog morala.

To je sve sumrak logike, a sumrak logike u jednom društvu postaje njegov horizont i njegova sudbina.