Ogledalo za drugove

I da sad ovo ne bi zaličilo na neki starovremski panegirik, pređimo na stvar. U vezi sa nekim stvarima sa njim se ni dan-danas ne slažem, barem ne u celini. Ali to i nije povod ovog teksta, tj. nije povod da se sada postavljamo „tamo ili 'vamo“, „gde smo slični, a gde različiti“, već je ideja da bar neko započne (ako već nije, a da ja ne znam), javnu diskusiju o kulturnim i vrednosnim modelima gde će nam Andrejev slučaj poslužiti samo kao ogledni primer. Poslužiće nam kao ogledalo u kojem ćemo, nažalost, moći da vidimo jednu dosta izvitoperenu stranu društva koja štaviše tu izvitoperenost i ne krije. U tom zakrivljenom ogledalu gde vam je glava odjednom na dnu, a stopala zauzimaju mesto lica, čini se da je jedino zadnjica na istom mestu?! Zadnjica posmatrača krivog ogledala je uvek na istom mestu. Stajao ili sedeo, uvek je zaštićena i sigurna, a po mogućnosti udobno smeštena.

U tom ogledalu stvari stoje otprilike ovako:

– Rad postaje nepoželjna kategorija. Posao je naravno poželjna stvar, ali se mora oštro oivičiti od rada, jer to su dva različita pojma i zašto bi jedan sa drugim imali ikakve veze.

– Pošteno stečena plata vidi se kao korupcija i nezakonito stečeno dobro.

– Insistiranje na dekolonizaciji jezika i kulture vidi se kao kolonizacija tuđeg.

– Kultura sećanja na žrtve nacizma posmatraču krivog ogledala ukazuje se kako kakav „kukasti krst“.

– Uređivanje i upravljanje se u tom ogledalu vide kao cenzura, valjda jer je posmatrač tako jedino navikao da vidi stvari.

– Pravo postaje krivo.

– Belo postaje crno.

– Jedino crno zauvek ostaje crno! Čak i u takvom ogledalu.

To je ogledalo u kome nema belog, gde nema svetla, gde nema istine, a samim tim tu nema ni onih koji hodaju sa Istinom. Dakle, u tom ogledalu se ne ogledaju gospoda. To je ogledalo koje služi za ogledanje dojučerašnjih „drugova i drugarica“, koji su se jednog jutra samo probudili kao kakva demokratska ili napredna gospoda, i koji su bez imalo gospodstvenosti gospodarili i još uvek gospodare našim životima i opštom egzistencijom.

Stari Rimljani su inače verovali da ogledalo zahvata deo čovekove duše, zbog toga što čovek u njemu može da vidi svoje lice. Kada bi se ogledalo razbilo, verovali su oni, jedan deo duše ostao bi zarobljen u ogledalu. Žalim što to „ogledalo za drugove“ nije ogledalo nekog drugog. Već naše – srpsko! I pitam se kada ćemo da to ogledalo konačno polupamo, pa da imamo tih čuvenih – sedam godina nesreće?! Pa da zarobimo duše ovih „drugova“ bar na tih sedam godina. Nepopravljivo optimistički verujem da bi to bilo dovoljno da Pravičnost, Istinu, Odgovornost i Dostojanstvo vratimo tamo gde im je i mesto. A mesto im je svuda. Od svakodnevnih života svih nas, pa do institucija ove Države!

E baš u te institucije Andrej Fajgelj je pokušao da vrati sve gorenavedene stvari i još mnogo toga vrednog. Ali umesto gospode u zasedi oko Institucije su ga dočekali „drugovi“ sa svojim ogledalom! Ako je ovo sa ovim ogledalom sreća, dajte molim vas već jednom bar tih sedam godina „nesreće“!

*Autor je dramski umetnik i izdavač iz Beograda