Plodovi „tolerancije i naivnosti“

Produkt komunističkog režima, partijski aparatčik, Milošević izvrgavao je ruglu čitavu koncepciju višestranačkog društva, koja je formalno bila uvedena (a tačnije tolerisana) u Srbiji. Setimo se njegove sprdnje s kandidaturom za predsednika države (sindrom Šećeroskog, itd). U sprezi sa SRS preformirana komunistička partija SPS ponovo je zavela diktaturu. Setimo se i glasovite izjave Ivice Dačića: „Mi ćemo večno vladati, jer će narod uvek glasati za nas!“. Šta je hteo time da kaže, postalo je jasno sledeće godine – setimo se krađe glasova 1996. Drugim rečima – kakvi izbori, kakvi bakrači, mi smo zaseli i ne skidamo vam se sa grbače. To je isti onaj Dačić koji nas je „uvodio u Evropu“!

Kad je opozicija, na čelu sa DS, najzad uspela da zbaci „crno-crvenu“ diktaturu 2000, očekivalo se, i u Srbiji i u Evropi, da će se nova vlast ratosiljati komunističko-fašističkog balasta s pravom. Šta se desilo, tačnije, šta se nije desilo? Đinđić jeste skinuo petokraku sa gradskih javnih zgrada, ali je ostao na tom simboličnom gestu. Diktatorske SRS i SPS ostale su netaknute, sa svim rukovodstvom koje je ostalo nekažnjeno za ono što su radili sa Srbijom i ono što su radili po BiH i Hrvatskoj. Praktično, niko ko je zloupotrebio položaj u administraciji, a pogotovo u vojsci, nije odgovarao za guranje Srbije pod led.

Sada je u Hagu „zaigrala mečka“ i pred našom kućom. Sada treba ubediti svet da Srbija nema veze sa nedelima koja su vršena u Hrvatskoj i BiH. Kada se mi nismo obračunali sa odgovornima, sada se drugi obračunavaju sa Srbijom, koja je, u svoj naivnosti svojoj (a ima i drugih termina), ostala nasukana na grebenu autotolerancije. Mi smo tolerisali svoje zločince, ali svet neće da toleriše državu koja se tih zločinaca nije na vreme odrekla i „dovela ih pred lice pravde“ u Srbiji u ime respekta prema sopstvenom dostojanstvu. Sada je kasno da se odričemo kriminalaca (ratnih i političkih).

Sada prvi put čujemo za logore podignute za vreme oružanih sukoba van Srbije, podignute na tlu Srbije. Neko za to mora da odgovara. Prvo za same logore, a zatim za prikrivanje istih od srbijanske (pa i svetske) javnosti. Ti ljudi su još uvek među nama; neki u vlasti, neki u vojnom establišmentu. Tu ljagu neće moći da spere ni Dunav. Kada će građani Srbije shvatiti da tzv. kontraoptužba nije ništa drugo do autooptužba, optužba protiv same Srbije, koja preuzima na sebe odgovornost za ono na šta nije imala uticaj (pa ni pravo na njega). Ko i kuda vodi ovu državu Srbiju?

Petar Grujić, Beograd