Pogubna idelogija i destabilizacija

P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }A:link { }

Demokratske i ideološke manjkavosti današnjeg Kosova, na koje dobri poznavaoci političkih okolnosti već dugo skreću pažnju javnosti, postaju sve vidljivije. Iznenada, očigledna je kratkovidost odluke međunarodnih činilaca da odustanu od svoje inicijalne kosovske politike „standardi pre statusa”. Politika „appeasement-a“ – podilaženja ekstremističkim i nedemokratskim elementima na Kosovu – pravdana kulturnim relativizmom i „razumevanjem” lokalnih „specifičnosti,” sada demonstrira svu svoju pogubnost. Uglancano, prijatno lice kosovske predsednice više ne može da sakrije korumpiranu i etički degradiranu političku elitu, koja formalno ili neformalno upravlja Kosovom. Ako se njom nismo hteli (ili smeli) baviti juče, danas to moramo.

Da li je kumanovski napad bio isceniran ili, pak, dogovoren sa nekim elementima makedonske vlasti? Zarad demokratskog zdravlja Makedonije i Balkana, nadam se jasnom odgovoru na ovo pitanje i ne iskljućujem nijednu eventualnost. Interpretacije napada su brojne: od ruskih spekulacija o „zapadnoj destabilizaciji” Makedonije zbog njene sklonosti projektu „Turskog toka” do realnijeg i zabrinjavajućeg straha makedonske opozicije da je njihova vlada spremna na ljudske žrtve zarad očuvanja vlasti. Ipak, činjenica je da značajan broj kumanovskih napadača u svojoj ličnoj karti ima kosovsku adresu. Zašto i posle 16 godina jakog bezbedonosnog prisustva međunarodne zajednice na Kosovu, kosovski ekstremizam opstaje kao glavni destbilizujuci faktor na Balkanu? Zašto se i danas, baš kao i u Miloševićevo vreme, destruktivnost „dežurnih” regionalnih krivaca, kosovskih Albanaca, može koristiti u svakojake političke svrhe? Možda je to dobro pitanje i za albanske elite u zemljama regiona, koje često beže od sopstvene odgovornosti za ovo stanje i pribegavaju jeftinom apologizmu. Kosovski Albanci postaju regionalne „babaroge”: Zašto? I kako tome stati na put?

Iluzorno je pozivati međunarodnu zajednicu da iznova jača svoje bezbedonosno prisustvo na Balkanu, naročito u doba strateškog konflikta u Ukrajini, dramatičnog imigracionog naleta na južne obale Evrope i uporne evro-krize. Balkanski momentum je prošao: međunarodna zajednica je bila ovde, izgradila što je izgradila i dobrim delom otišla. Ostali smo sami. Vreme je da dokažemo da možda konačno možemo odgovorno biti „sami kod kuće”. Pa možemo li?

Problem kosovskog potencijala za destabilizaciju je kompleksniji od lokalne podrške pan-Albanskom nacionalizmu. Baš kao i nekadašnja ideja velike Srbije, koja je u svom „gepeku” nosila više ratnih profitera nego nacionalista, ideja velike Albanije danas najviše šteti Albancima. Ta ideja ugrožava teško stečeno članstvo Albanije u NATO i svojim anahronizmom sputava progres zemalja regiona sa značajnom albanskom populacijom ka ostvarivanju jednakosti i uticaja u međunarodnim tokovima. Verujem da, bez obzira na sporadinicne populističke izjave svog premijera, Albanija zna da je danas Kosovo, kao izvor regionalne destabilizacije, njen najveći problem. Albanska „matica” je u ratu 1999. teško kompromitovana kao teritorija koja je davala sklonište i infrastrukturu terorističkim napadima i zločinima nad ne-Albancima na Kosovu. Ona sebi ne sme ponovo dozvoliti takvu kompromitaciju. Jačanje islamističkog pokreta na Kosovu daje još jednu kompleksnost ovom pitanju koje se, verujem, živo diskutuje u multikonfesionalnoj Albaniji.

Napad u Kumanovu još jedna je poruka Beogradu, Tirani, Podgorici, Skoplju i Prištini (a možda i Atini) da zajedno moramo naći odgovor na kosovsku destabilizaciju. Pogrešna regionalna politika međunarodne zajednice jeste činjenica. Ipak, njene greške moramo ispraviti mi, iako ih najviše i osećamo. Brendiranje napada u Kumanovu kao manifestacije „pan-Albanskog” nacionalizma pojednostavljuje problem i otuđuje naše najače saveznike protiv destabilizujućih elemenata na Kosovu – progresivne Albance u regionu. Kao što se većina Srba nije prepoznavala u nasilju počinjenom po balkanskim ratištima u njihovo ime, tako se i mnogi Albanci danas boje i užasavaju nasilja počinjenog u ime njihove „epske” otadžbine. Sa druge strane, interpretacije kumanovskog napada kao „konstrukcije” Gruevskog su takođe neodgovorne. Čak i da je napad bio koordiniran, broj žrtva ovog incidenta pokazuje da su se njegove razmere očigledno izmakle svakoj režiji. „Koordinirano”, „kontrolisano” ili „orkestrirano” sigurno više nisu reči kojima se može opisati trenutno stanje u regionu.

Nije vreme za ideološke bitke ili prepričavanje istorijskih trauma – vreme je za zrelost i odgovornost balkanskih lidera koji se konačno moraju „složiti da se ne slože”; drugim rečima: zadržati svoje nekomplementarne stavove o političkim i istorijskim pitanjima, ali se jedinstveno okrenuti rešavanju bezbedonosne krize koja nam je pred vratima. Do sada se činilo da napori jedne zemlje regiona da učini nešto po pitanju trajne stabilizacije Balkana uvek prizovu miniranja nekog drugog regionalnog aktera. Za to nemamo vremena. I pored njenih konstantno razočaravajućih rezultata u regionu, međunarodna zajednica se ovde mora pozvati na odgovornost – ona ne sme dozvoliti da se još jedna pogubna ideologija koristi kao maska za dalju destabiizaciju i kriminalizaciju regiona. Međunarodna zajednica mora da zašti integritet balkanskih granica, pa čak i da nači da živi sa činjenicom da kosovske granice nisu priznate baš od svih regionalinih i međunarodnih aktera. Međunarodna zajednica danas mora pažljivije da bira svoje „bitke” na Balkanu. Jedna balkanska „bitka” je zatvorena u Kumanovu 1999. godine. Danas, jedna druga baš tu započinje. U ovoj novoj bici, za razluku od one pređašnje, Srbija je, čini se, krucijalni saveznik.

*Autorka je bivša poslanica u Skupštini Kosova