Pokrajinski "ubuntu"

Zato se sve više pominje Južnoafrička filozofija života, poznata kao „ubuntu“, a koja podrazumeva harmoniju sa prirodom i drugim ljudima. Ovaj specifičan način života inspirisao je tvorce istoimenog operativnog sistema da svojevremeno uzdrmaju vladavinu Vindousa. Tako je u praksi filozofija harmonije stala na put Majkrosoftovoj harmoniji, koja do tada nije znala za pravu konkurenciju.

Na drugoj strani sveta, na obodima interesnog carstva velikih kompanija, malo pleme teži da dostigne sopstvenu harmoniju. Tako je harmonija pokrajinske i lokalnih vlasti u AP Vojvodini dugo odolevala konkurenciji, sve do majskih izbora 2012. godine, kada je vlast u glavnom gradu AP Vojvodine preuzela nova koalicija. Od tada počinju svi problemi vlasti u Banovini, koja više nije imala snage da zatrpava tragove antiustavnih i kriminalnih procesa, bez podrške lokalnih vlasti. Pošto više ne pripada istoj kategoriji, vladajuća pokrajinska vrhuška se nije usudila da ulazi u ring sa novom republičkom vlašću, već se okomila na mladu i još uvek malu partiju, često koristeći, da ostanemo u bokserskom žargonu, i udarce ispod pojasa.

Tako je glavna meta u početku bio Kulturni centar Novog Sada sa direktorom Andrejem Fajgeljem na čelu, a danas JP“Informatika“, čiji se čelnici sinhronizovano i neumorno kleveću i medijski proganjaju. Zašto se sistematski napadaju viđeniji članovi Treće Srbije iako je ova partija, kako to često naglašavaju organizatori ove kampanje, osvojila pola procenta na poslednjim republičkim izborima?

Kafkijanski proces protiv članova Treće Srbije, a koji je intenziviran ovih dana, zapravo se sprovodi u kontinuitetu poslednje tri godine, a sve u svrhu rušenja aktuelne gradske vlasti u Novom Sadu. Ovo je jedini način da se posrnula pokrajinska vrhuška na čelu sa Demokratskom strankom koliko-toliko vrati na stazu političke arene Srbije. Način borbe koji su izabrali postao je populistički i tabloidan. Uporno se ukazuje na nedostatke aktuelne gradske vlasti u Novom Sadu ponajviše zbog otpuštanja desetine radnika, a da se pri tome zaboravlja na statistiku vezanu za period vladavine poslednjih petnaest godina u Srbiji i više od dvadeset u Novom Sadu a sve pod palicom Demokratske stranke.

Zaboravlja se na 400.000 otkaza koje su radnici dobili zbog vođenja suicidne ekonomske politike i najmanje 200.000 mladih, radno-sposobnih ljudi, koji su glavom bez obzira napustili zemlju. Zaboravlja se i da su javna preduzeća u Novom Sadu, zbog projektovane prezaduženosti, ostavljena u očajnom s tanju. Strategija je jasna: ostaviti haos iza sebe a onda optužiti nove vlasti kako su nesposobne, pa onda ponuditi rešenje kroz demonstracije i ulične nerede koji bi doveli eventualno do prevremenih izbora. Pri tome se, poput dobro oprobanog začina, nikada ne zaobilaze virtuelni problemi Pokrajine, koja se kao bolesnik na samrti već duže vreme opire lažnim dušebrižnicima, savetnicima i spasiocima navodno zaduženim za prava „bolesnika“, a zapravo zainteresovanim za testament istog.

Zato se u poslednje vreme sve više ideološki ističu posebnosti građana Vojvodine u odnosu na ostatak građana Srbije, kao da neko želi da ukaže na činjenicu da ih oni zapravo i nemaju, jer su za to možda krivi oni koji to po prirodi i ne mogu da dostignu. Tako se retorika neovojvođanske ideologije sve više diskretno meša sa nacionalnom retorikom, a sve ovo sa povremenim napadima na republičke i lokalne vlasti. Kroz smušeno obraćanje svemu i svakome, a sve u nameri da se dodvore plebsu pre izbora, Bojan Pajtić i Demokratska stranka sve više pokazuju velike slabosti i činjenicu da i žuta može da ima pedeset nijansi. Tako je pitanje „kako dostići izgubljeni ubuntu našeg velog mista?“ postalo pitanje svih pitanja poslednjih godina.

*Autor je jedan od osnivača Treće Srbije