Politički slalom i veleslalom

Kosovo se otcepilo od Srbije uz pomoć Zapada i ono je sada polusamostalna državnopravna celina, još uvek pod međunarodnim nadzorom i bez zaokruženog suvereniteta. Posle šesnaest godina nismo bliži održivom rešenju uprkos pozitivnim pomeranjima. Ovdašnji političari preostale Srbe na Kosovu tretiraju kao svoj hazardni ulog u bleferskoj igri. Nemajući jake karte pokušavate da igrom „na sve ili ništa“ prevarite protivnika da ste sila i primorate ga da se povuče iz igre i tako dobijete partiju.

Međutim, u ovom slučaju svi znaju da blefirate. A vi i dalje blefirate, ne odustajete. Srbi na Kosovu su kockarevi taoci i oni će prvi platiti skupu cenu. Oni su ili toliko politički neuki ili bezvoljni da ne umeju da kažu NE manipulantima iz Beograda i povedu samostalnu politiku. Svetla tačka bila je pojava Samostalne liberalne stranke, koja je imala smelosti da uđe u vladu Kosova i time prizna Kosovo u ime jednog dela kosovskih Srba. Međutim, iz Beograda ne prestaju da se „brinu“ za „južnu srpsku pokrajinu“. Trebalo bi da im kosovski Srbi kažu da prekinu već jednom da se „brinu“ i da ih „štite“ , kad već ne mogu da ih zaštite.

Pretpostavka nekih upućenih krugova jeste kako je ova vladajuća kombinatorika formirana posle izbora 2012. godine nastala blagoslovom Zapada, sa zadatkom da prizna Kosovo i uspostavi dobrosusedske odnose. Međutim, tri godine su minule i mi ne vidimo da se bilo šta bitno promenilo. I dalje se sedi na dve stolice, pravi se spoljnopolitički slalom i veleslalom. Da li se Zapad prevario, ili su ga prevarili? Ne lažimo se: konačan uslov za pristupanje EU biće formalno priznavanje Kosova kao države. Sve je manji prostor za manevrisanje, i čas istine se bliži, ali, na žalost, niko ne zna koliko nam je vremena preostalo. Javnost ništa ne razume, ona je kao guska u magli. Ljudima treba objasniti da sve ima svoju cenu. Naknadna pamet veli da ratova devedesetih ne bi bilo da je neko najotvorenije izneo ljudima koliko će koštati politika za kojom se krenulo. Ali se niko nije usudio na tako mračnu predikciju. Tako i sadašnja politika ima svoju cenu, a čas naplate se bliži. Politika nepriznavanja Kosova vodi u novi rat. Jasno je da se pregovorima i diplomatijom ono nikada neće vratiti pod suverenitet Srbije. Oni koji ga ne priznaju zapravo pripremaju novi rat hteli to ili ne, bilo to njima jasno ili ne. Hipotetički je moguće predvideti nekoliko crnih scenarija koji se donekle prepliću i preklapaju.

Prvi scenario je da na Kosovu dođe kao posledica nekog zločina do novih pogroma i iseljenja preostalih Srba. Iz Srbije na tako nešto niko neće moći niti smeti da odgovori. To će biti nemoguće sprečiti. Desničarski pobesneli elementi mogli bi da stvore nerede u Beogradu i drugim mestima, mogli bi da pale lokale, da linčuju za odmazdu nekog ovdašnjeg Albanca ili nekog stranca sa Zapada ali će ih policija na kraju suzbiti. Međutim, na taj način će medijski za čitav svet ta dva događaja biti „egalizovani“.

Drugi scenario je da u slučaju daljeg zaoštravanja odnosa Zapada sa Rusijom ovde ojačaju pritisci za svrstavanje na stranu Rusije uz odbacivanje evrointegracija ili da se vlast pred narastanjem takvih osećanja u javnosti iz oportunizma i zarad opstanka sama preokrene na tu stranu. U oba slučaja računica kreatora takvog preokreta bila bi da će iz Rusije dobiti političku i diplomatsku podršku, naoružanje, zadužiće se bilo gde ne pitajući za kamatu, nateraće omladinu da služi vojni rok, militarizovaće društvo, a sve sa ciljem da se u pravom trenutku krene u rat za „oslobođenje Kosova“. To bi zapravo značilo fašizam u Srbiji sa logorima i ubijanjima politički nepodobnih. Možemo nagađati kolike bi žrtve pale i kakve bi se sve međunarodne komplikacije stvorile, ali je jasno da bi NATO koji je tamo već prisutan odbranio Kosovo, a da bi se deo tamošnjih Srba iselio a deo stradao.

Treći scenario je da vlada pritešnjena pritiscima EU i SAD najzad smogne snage i prizna Kosovo. Ovo bi bilo šokantno iznenađenje za sve, bez prethodne pripreme javnosti, pa bi se dogodilo isto što i u drugom scenariju – obaranje vlade u kombinovanom prevratu od strane pobesnele linčerske mase podržane insajderima iz vojske i policije, jer bez njih uspeh nije moguć.

Dođe čas kada političari moraju izaći sa istinom na sredu. Situaciju ne treba ulepšavati, mora se jasno reći koliko će određena greška koštati. Uveren sam da ukoliko bi se ljudima najotvorenije i najiskrenije objasnilo da im nije u interesu produženje ovakvog stanja i predočila visoka cena koju bismo svi platiti, da bi tada ogromna većina podržala novu politiku. Za onu ekstremističku manjinu našlo bi se leka, pod uslovom da vlada zaista kontroliše bezbednosne snage.

*Autor je književnik i istoričar