Političko nasilje nad pravdom

Očigledno da se ništa nije naučilo iz nedavne prošlosti kada su uverenja o Srbima kao „najstarijem“ ili „nebeskom“ narodu koštala taj isti narod toliko da se to ne može ni izračunati. Ta nesposobnost da se nešto nauči iz grešaka, ako ne tuđih onda bar svojih, neizbežno vodi gubitku osećanja za meru pa se zato svaka kritika sa strane doživljava kao teška nepravda, iza čega naravno sledi držanje lekcija drugima o tome kako treba da izgledaju pravo i pravda.

To što politička elita Srbije stalno poziva da se manemo prošlosti, u kojoj je ona igrala ekstremno nečasnu ulogu, to se još i može razumeti, ali da vlast zemlje u kojoj se slobodno šeta oko 300 ratnih zločinaca (tužilac Vukčević), koja je svoje neefikasno i korumpirano pravosuđe pretvorila u sluškinju politike, usled čega se hiljade njenih građana obraćaju Evropskom sudu za ljudska prava, da takva vlast drugima drži lekcije o pravu i pravdi – to je potpuno apsurdno. Ako i ostavimo po strani izjave onih članova političke vrhuške koje je nemilosrdna ironija sudbine dovela tamo gde se nalaze, ostaje još mnogo izjava koje izazivaju zabrinutost. Evo kako i sam premijer širi duh uvređenosti i umišljene pravednosti.

Kada je sportski sud u Lozani oduzeo tri boda fudbalskoj reprezentaciji Srbije on je pravdu preuzeo u svoje ruke i rekao: „Evropska pravda po ko zna koji put pretvorila se u svetsku nepravdu… Odluka suda u Lozani sramota je za evropsko pravo, pravdu i predstavlja uvredu za normalne ljude.“ Nema tu ni traga od neke samokritike ili pominjanja onoga što je srpska strana uradila da zasluži takvu kaznu. Ovakvim tobožnjim pravednicima ništa se bolje ne može reći od onoga što je Isus rekao farisejima: „Koji je među vama bez grijeha neka najprije baci kamen na nju“ (Jevanđelje po Jovanu 8,7).

 I zaista, nakon što je izvršila rehabilitaciju ratnog zločinca Draže Mihailovića, i to po postupku koji se primenjuje pred prekim sudovima, i nakon što je njegov genocidni pokret proglasila za antifašistički kako bi omogućila pranje ruku njegovih sledbenika za genocid u Srebrenici, politička elita Srbije izgubila je pravo da se na bilo koga baca kamenjem i da bilo kome drži lekcije o pravu i pravdi. Sve ove aporije srpskog političkog bića i njegovo farisejstvo najbolje ilustruje pismeni otpravak odluke Višeg suda u Beogradu od 14. maja 2014. godine o rehabilitaciji Draže Mihailovića. Ali, pre nego što ukažemo na neke najvažnije besmislenosti tog teksta, podsetimo se ukratko kako je sve počelo i kako je izvedena ta lakrdija i akcija nasilja nad pravom i pravdom.

Decembra 2003. godine Skupština Srbije usvojila je zakon kojim su izjednačeni četnici i partizani. Za taj zakon, koji je predložila manjinska vlada samozvanog ljubitelja legalizma Koštunice, glasalo je, otvoreno ili prikriveno, svih 250 poslanika. Socijalistička partija Srbije je tobože bila protiv tog zakona, ali da je to stvarno i bila, mogla je da uskrati parlamentarnu podršku vladi, zahvaljujući kojoj se ona i održavala, i tako spreči usvajanje zakona. Ona to nije učinila jer je već tada vešto vladala onim dvostrukim licem srpske politike, koje su kasnije Tadić i Vučić doveli do savršenstva, politike po kojoj jedna pravila važe za nas a druga za njih, politike po kojoj je svaki onaj njihov koji nam se ne sviđa zločinac a naši zločinci su heroji, veštine da se uključi levi žmigavac a vozi u desno, jednom rečju da se jedno priča a drugo radi.

Na osnovu pomenutog zakona donet je 2006. Zakon o rehabilitaciji kojim je omogućeno rehabilitovanje čak i onih za koje je, izvan svake razumne sumnje i nepobitno, utvrđeno da su počinili ratne zločine. Jer, formulacija iz tog zakona po kojoj pravo na rehabilitaciju imaju svi oni koji su osuđeni „iz političkih ili ideoloških razloga“ je tako uopštena, proizvoljna i sveobuhvatna da je bukvalno svako, pa čak i notorni masovni ubice, mogao za sebe da tvrdi da je bio osuđen iz „političkih ili ideoloških razloga“. Tim zakonom su pogaženi i Ustav Srbije i sve međunarodne konvencije o kažnjavanju ratnih zločinaca koje je Srbija prihvatila i koje nije mogla da menja svojim zakonima. A s druge strane, polazeći od fikcije da u društvu postoji jednoumlje i sabornost, jer je 250 poslanika glasalo za rehabilitaciju, zakon je iz postupka isključio sve one pojedince, javne i kulturne radnike, preživele učesnike NOR-a, brojne antifašističke nevladine organizacije i sve one koji su se protivili rehabilitaciji i ustanovio da oni čak nemaju ni pravo žalbe protiv rešenja o rehabilitaciji ratnih zločinaca. Tako se i dogodilo da je po tom zakonu pravosnažno rehabilitovano 13 ratnih zločinaca.

Kada je politička elita Srbije shvatila da zbog ovoga može imati problema na međunarodnom planu, donela je 2011. novi Zakon o rehabilitaciji, kojim je faktički, iako ne i pravno, onemogućila ili bitno otežala rehabilitaciju ratnih zločinaca. Ali, u tom trenutku na scenu stupa notorni makijavelizam srpske političke elite.

Da bi se izigrala zakonska odredba o nemogućnosti rehabilitacije osuđenih ratnih zločinaca, pri čemu se pre svega mislilo na Dražu, u član 30. novog zakona uneta je odredba da će postupci rehabilitacije započeti u vreme važenja starog zakona biti okončani po odredbama tog starog zakona iako je on prestao da važi. Na osnovu te odredbe Viši sud u Beogradu je ne samo rehabilitovao Dražu već je i primenio član 6. starog zakona i proglasio da niko od onih koji se protive rehabilitaciji, koji je smatraju pravno neosnovanom, a naročito porodice žrtava četničkih zločina, nemaju pravo žalbe na rešenje o rehabilitaciji.

*Autor je pravnik i član Glavnog odbora Saveza antifašista Srbije

(Nastavak u sutrašnjem broju)