Prašina po učmaloj i ravnodušnoj Srbiji

Samo u Nedođiji predsednik Tomislav Nikolić može da kaže da će izveštaj stručnih komisija za ispitivanje uzroka nesreće vojnog helikoptera „saopštiti javnosti ako to odobri nadležni pravosudni organ“. I nije ovde najvažnije što se tako eklatantno krši Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja – na ovaj se način ruše temeljni principi demokratije, još iz antičkog doba. Ova je ona „birokratska masovna demokratija, u kojoj mali broj ljudi dogovara neprozirne kompromise“, kako reče Jirgen Habermas.

A šta tek reći na izjavu premijera da „on lično preuzima odgovornost“ osim da je poprilično autistična i politički neodrživa. U Srbiji ljudima mora biti jasno da je odgovornost individualna kategorija, ukoliko želimo da imamo bilo kakvu budućnost. Ne postoji način da vam neko „otkupi grehe“, niti će greh postati manji ukoliko ga „preuzme“ premijer – pa indulgencija ne postoji u pravoslavlju! Čini mi se da je ova onespokojavajuća rečenica školski primer psihologije Adolfa Adlera i njegove teorije o kompleksu više vrednosti. Da samo podsetim da se „prosvećeni apsolutizam“ definiše kao želja vladara da se postigne blagostanje i napredak svojih podanika motivisan nastojanjem da dosegne neki uzvišeni i apstraktni ideal – ali i da je sinonim „prosvećenog apsolutizma“ despotizam.

Ja niti imam saznanja, niti moći, niti želje da se bavim pravnim ili eventualno krivičnim aspektima rečene tragedije. Neka se time bave nadležni organi, kako reče predsednik Nikolić, ali i neka jave Srbiji šta su zaključili. Imam nameru da se bavim centralnim pitanjem – kako je moguće da beba stara pet dana i teška tri kilograma nije mogla da bude lečena u Novom Pazaru? Da li grad sa najvećim prirodnim priraštajem po glavi stanovnika, u kojem se rađa najveći broj građana Srbije, ima pravo na najbolju akušersku i neonatološku zaštitu? Ako Ministarstvo zdravlja ima bilo kakvu strategiju, onda molim da se predlog uzme u razmatranje: tamo gde se mnogo rađa najbolja pedijatrija, tamo gde su najstariji najbolja gerijatrija! Čini se logično, zar ne? Neoprostivo je da beba koja je uveliko prevazišla sve opasnosti koje vrebaju na rođenju, koja nije nedonošče i ima optimalnu telesnu masu mora da bude transportovana petog dana života – hitno i to u Beograd!

Opravdanje koje je izrekao ministar zdravlja da je „beba imala šanse samo u Beogradu“ nevesela je legitimacija uspešnosti njegovog ministrovanja, a i povod za ozbiljno sociološko pitanje: da li život stanuje samo u Beogradu? Šta sa nama koji smo voljom Boga i naših roditelja morali da naselimo i ostale krajeve u Srbiji? Da li nam to ministar poručuje da smo rođeni gubitnici i građani drugog reda? Imamo državno uređenje kao da se spremamo u XX, a ne u XXI vek. Nezgrapan član 182 Ustava koji kaže da se pokrajine mogu osnivati, ukidati ili spajati po postupku predviđenom za promenu Ustava (dakle jedino uz dvotrećinsku podršku u Skupštini), u stvari je eufemizam za odbijanje decentralizacije! U vreme dok je Srbija doslovno potonula u vodu i blato, dekadentna vlast samozaljubljeno gleda u „Beograd na vodi“ i „prodaje“ neizgrađene stanove kojima se još ni cena ne zna! Gradi dva miliona kvadrata prostora, u vreme kada nekoliko stotina hiljada kvadrata ekskluzivne stambene površine u Beogradu zvrji prazno. Da nije ideja da se 400 godina kasnije bez Arsenija Čarnojevića pomogne da se nove desetine hiljada sa siromašnog juga, pa i Niša, privuče „svetlostima velegrada“ i preseli u Beograd na vodi? Nikako ne razumem kako bi „Beograd na vodi“ rešio sve probleme Srbije? Angažovanjem građevinske operative iz Niša koje ovde doslovno ne postoji? Time što će po osnovu novih gradskih poreza i poreza na imovinu Beograd postati još bogatiji? Čak i štetna istina vredi više od korisne laži, rekao je Tomas Man.

Ni užasni incident sa helikopterom izgleda da nije dovoljan povod da i ova vlast shvati da je naš suštinski problem neravnomerni regionalni razvoj! Kao društvo smo tako promašili pravac, da nas ovakva žurba vodi sve dalje od cilja. Istrajavamo na besmislenim projektima, a smislene ne prepoznajemo. Voleo bih da se sva sredstva koja će se utrošiti za „Beograd na vodi“ preusmere na izgradnju novog, modernog i savremenog porodilišta „Omer Mehić“ u Novom Pazaru. Da stvarno ne zaboravimo. Da tragedija dobije neki smisao.

U društvu koje preferira inerciju i odustaje od privilegije donošenja svakodnevnih subjektivnih odluka, onako kako je učio Šopenhauer, u javnosti kojoj je svejedno što premijer preuzima grehove ili slavu pojedinaca, teško je postići konsenzus i pokrenuti bilo kakvu inicijativu. Ipak, da ne bi neki novi Omer Mehić morao ponovo da leti, ova se bolnica u Novom Pazaru mora što pre poroditi.

*Autor je profesor Medicinskog fakulteta u Nišu