Preduzetnici kao „retke zveri“

Prvo, kao društvo potrebno je da odgovorimo na pitanje: ko smo mi i u kom pravcu želimo da se razvijamo. Na ovo pitanje nije lako odgovoriti, pre svega jer društvo nije jedinka niti entitet za sebe, tako da u nalaženju jednostavnog odgovora dolazimo do jedinke ili artikulisane društvene grupe koja je u ime građana stekla legitimitet da prezentira i sprovodi njihove interese. Tako je na poslednjim izborima, SNS i njen lider, a sadašnji premijer, stekao pravo a i obavezu da sprovede program koji je u interesu većine građana. Premijer je u svom ekspozeu ukazao, a to čini i svakodnevno, na ozbiljne probleme u kojima se već duži period nalazi srbijanska privreda i njena društvena nadogradnja. Rečju – stanje je veoma loše. Imamo odgovor i na pitanje ko smo – država sa ozbiljnim privrednim i socijalnim problemima, sa enormno velikim javnim sektorom koji po broju zaposlenih i izdvajanjima za njihove plate daleko nadilazi mogućnosti sektora koji stvara novu dodatu vrednost. Na drugoj strani se nalazi veoma neefikasan i prezadužen sektor javnih i privatnih velikih i preduzeća u restrukturiranju, dok istovremeno u nekada najžilavijem sektoru malih i srednjih preduzeća imamo pad ekonomske efikasnosti, profitabilnosti i broja zaposlenih.

Drugo pitanje jeste šta je naš cilj, a verovatno je to da budemo društvo ekonomske efikasnosti i socijalne pravde. U ostvarivanju takvog cilja imamo kao primer i nečija dobra iskustva. Austrija sa približno istim brojem stanovnika i Slovačka sa dva miliona manje, uspevaju da ostvare godišnje GDP od 400, odnosno 95 milijardi dolara, dok Srbija ostvaruje jedva 30 milijardi.

Koji su onda razlozi, pošto znamo ko smo i šta smo, da imamo okvirno jasan cilj i primer kako uspešno može da se razvijaju društva i privreda približno istih gabarita, da se toliko mučimo u ostvarivanju cilja?

Jedan od mogućih odgovora jeste pogrešno lociranje subjekta i metoda privrednog razvoja. Nastaje ozbiljan, rekao bih katastrofalan problem kada se pojam preduzetništvo i preduzetnik koriste u potpuno pogrešnom označavanju zanatlije ili posla koji obavlja fizičko lice sredstvima u privatnom vlasništvu. U tom slučaju kao društvu i privredi ostaju sakriveni, nevidljivi subjekt i metod privrednog razvoja koji pokreću čitav razvijeni svet, dakle njegovo veličanstvo preduzetnik kao subjekt i preduzetništvo kao metod. Samo preduzetnik kontinuiranim ispoljavanjem preduzetništva može biti kreator nove dodate vrednosti i novog zapošljavanja. Dakle, preduzetnik ima sposobnost da na tržištu prepozna isplativu poslovnu ideju, ima znanja i veštine da je sprovede, sposobnosti i znanja da je stalno inovira u skladu sa zahtevima tržišta. I to je osnovni postulat privrednog razvoja jedne zemlje.

Preduzetnici su „retke zveri“ i zavisno od nivoa dostignutog sociokulturnog razvoja ima ih manje ili više među radno aktivnim stanovništvom, kako gde – od jedan odsto u zemljama kao što je Srbija, do nekoliko procenata u razvijenijim zemljama koje neguju i podstiču preduzetničke vrednosti i kulturu. U ostvarivanju svoje preduzetničke ideje, preduzetnici počinju kao mikro, malo i srednje preduzeće, a ako njihova preduzetnička ideja ima veliki razvojni potencijal, prerastaju u velika domaća ili multinacionalna preduzeća. Razumevanje preduzetničkih razvojnih potreba i usklađivanje pravnog, poreskog, finansijskog, administrativnog i obrazovnog sistema u skladu sa preduzetničkim potrebama, vrednostima i kulturi omogućava razvoj kakav danas imaju Austrija i Slovačka, a napuštanje tih principa vodi u krizu kakva je u Srbiji.

Nerazumevanje preduzetništva kao načina alokacije inputa sa niskog na viši nivo efikasne upotrebe i stvaranja veće dodate vrednosti i novih radnih mesta, udaljava nas od nalaženja konstruktivnih i mogućih rešenja izlaska iz krize. Ako novi ministar privrede ovo ne bude znao ili ne razume, neće biti ništa od izlaska iz krize. Svakako ne bi trebalo da bude doktor nauka, jer kada vam se pokvari auto, niko ne ide na katedru za motore sa unutrašnjim sagorevanjem, već kod iskusnog i veštog majstora.