Priče iz Cvjećarnice

Citirajući legendarnog Broja 1, studenti Filozofskog fakulteta u Beogradu su na demonstracijama 1997. godine izneli transparent: „Ako kaniš pobijediti, ne smiješ izgubiti“. Tada je na meti bio Slobodan Milošević i vrhuška koja ni po koju cenu nije htela da siđe sa vlasti, iako su glasačke kutije bile prepune ogorčenih glasova protiv. Ni danas nije drugačije. Doći na vlast, ostati na vlasti, unovčiti vlast. To su tri zlatna pravila današnjih korifeja vojvođanske ideje. Grupisani u nekoliko tabora koje dele manje-više slične ideologije, oni se lako ujedinjuju kada im se ukrste interesne sfere i metodi obmanjivanja javnosti. Nedelju za nedeljom, od sednice do sednice, pa do narednih izbora, oni svaku kritiku pokrajinske vlasti, svako pitanje o krađi naših novaca pokušavaju da prikažu kao gušenje autonomije. Šta je, zapravo, njihova ideja autonomije?

Vojvodina je, kažu Pajtićevi glasnogovornici, 1918. zapravo postala ratni plen Srbije, i to ostala i do dana današnjeg. A autonomija je, sledstveno tome, željeni cilj koji će omogućiti blagostanje stanovništvu Vojvodine. Čankovi ligaši idu korak dalje, pa kažu da je „autonomija Vojvodine istorijsko i prirodno pravo njenih građana, jer je nastala i potvrđena voljom njenih naroda na Skupštini izaslanika naroda Vojvodine u Novom Sadu 30-31. jula 1945. kada su oni jedinstveno odlučili da se Vojvodina, kao autonomna pokrajina, priključi Srbiji.“ Treći, opet, priznaju da je izvorni koncept Vojvodine nastao kao težnja Srba ka kulturnom i duhovnom ujedinjenju u Vojvodstvo Srbija. Ali se odmah potom ugrizu za jezik, pa tumače da se ta ideja „iscrpila i nestala“. Dalje, uz poklič „Vojvodina Vojvođanima!“ lamentiraju nad „Vojvođanskim frontom“, antidržavnom organizacijom iz tridesetih godina XX veka. Na kraju zaključuju: Vojvodina je konstituisana posle Drugog svetskog rata, kao rezultat antifašističke pobede!

Brišući prošlost i trujući budućnost, i jedni i drugi i treći, bezočno izvrću istinu i siluju Vojvodinu, isto kao što su to radili njihovi politički očevi, komunisti Edvarda Kardelja. Tako su poslednjim manevrom u Skupštini Vojvodine, barem privremeno, izbegli usvajanje tradicionalnih simbola Pokrajine, o čemu je prethodno postignut konsenzus u Odboru za pitanja ustavno-pravnog položaja pokrajine. Predlogom je predviđeno da se, uz postojeće zvanične simbole AP Vojvodine, uporedo ističu srpska zastava trobojka i grb iz 1848. godine. Takav predlog su podržale sve poslaničke grupe osim Čankove lige. Međutim, već sutradan su se Pajtićevi poslanici „predomislili“, kako je obrazloženo, „nakon dužeg razmišljanja“. Idejni tvorci „vojvođanske nacije“ računaju da će od takvog podgrevanja napetosti izvući političku (i materijalnu) dobit.

Upućeniji kažu da su demokrate odustale od dogovora kako bi im LSV zauzvrat pomogla da naredna sednica parlamenta na kojoj će se na inicijativu SNS raspravljati o stanju u kameničkom institutu, odakle godinama iščezava novac, nema kvorum. Ima više razloga za ovakav sraman potez demokrata kojim jasno najavljuju politički zaokret. Svi pokušaji u proteklom periodu da se uspostavi stabilna ideja vodilja nisu urodili plodom a izbori su sve bliži. Sve je izvesnije da će u narednom periodu LSV dobiti oštru konkurenciju u Demokratskoj stranci, bar kada je u pitanju borba za vojvođansku autonomiju. To je jedini put da partija, koja je imala istorijsku priliku da Srbiju povede u bolju budućnost, uopšte opstane na političkoj sceni. Tako je koncept „vojvođanske nacije“ dobio još nekoliko meseci života na aparatima.

Paradoksalno, za tradicionalne srpske simbole Vojvodine glasao je Savez vojvođanskih Mađara, na čijem čelu je predsednik pokrajinske skupštine Ištvan Pastor. SVM se držao konsenzusa postignutog na sednici pomenutog odbora, a svoju odluku su obrazložili ovako: „Kao što manjinske zajednice imaju pravo da koriste svoje simbole, tako i srpski narod kao većinski ima pravo da ističe svoje simbole“. Pritom, nigde nećete čuti Pastora kako Mađare naziva Vojvođanima, a još je manje verovatno da ih pozove da se tako izjašnjavaju.

*Autor je jedan od osnivača Treće Srbije