Profitiranje

Politički obračun ili zapanjujuća koincidencija? Moguće je da je po sredi i nešto treće: autocenzura srpskih istražnih organa, koji izbegavaju slične razgovore sa pripadnicima aktuelne vlasti, koja god to bila, ali zato brzo nadoknađuju uzdržavanje, kad vlastodršci napuste Nemanjinu 11.

U slučaju Nacionalne štedionice stvar je zapetljana. Od početka je projekat bio pod senkom kontroverzi. Nacionalna je osnovana državnim novcem, dobila je na korišćenje državne prostorije, dobila je mimo tendera ogroman posao isplate stare devizne štednje, da bi kasnije sukcesivnim dokapitalizacijama bila pretvorena u većinski privatnu banku u vlasništvu srpskih energetskih tajkuna. Vuk Hamović i Vojin Lazarević koristili su državni prostor i nisu plaćali kiriju, a na kraju je i sama banka „zaboravljena“: prvo oni, a onda i srpska vlada, kojoj je u poslednjem stadijumu ostalo samo 10 odsto vlasništva, NŠ su prodali grčkoj EFG Eurobank grupi, ostvarivši ogromne profite na razlici uložene vrednosti i prodajne cene. Gde je krivično delo za koje se ovih dana zanima policija, nije razjašnjeno. Da li se istražni organi interesuju samo za kiriju koja nije plaćana, ili se bave pitanjem od suštinske važnosti: odakle Hamović i Lazarević u jednom državnom projektu?

Potrebno je razjasniti i zašto država od starta nije samostalno osnovala Štedionicu, već je i na početku bila većinski vlasnik i kako su odabrani manjinski osnivači. Potrebno je videti i da li su prilikom dokapitalizacija banke pojedini investitori imali nedozvoljenu prednost u odnosu na druge, potencijalno zainteresovane ulagače. Mora se istražiti i to da li je vlast namerno donosila zakone koji su zahtevali dokapitalizaciju Štedionice, kako bi opravdala ulazak spoljnog kapitala i da li je odluku da sama ne dokapitalizuje Nacionalnu do potrebnog minimuma koji su zahtevali novi propisi donela na ekonomskim osnovama ili iz privatnih računa.

Gledano danas, jasno je da je odluka da se Nacionalna ne dokapitalizuje državnim novcem, već parama privatnih investitora bila pogrešna. Rast ekonomije i bankarskog sektora koji je usledio i posledično ogroman rast vrednosti Štedionice znače da je država propustila priliku da ostvari ogroman profit i da je tu šansu dala u ruke Hamoviću i Lazareviću. Država je svojih 10 odsto vrednosti u NŠ prodala za 7,5 puta više novca od onog koji je uložila u tu banku, a da je Vlada sama sprovela dokapitalizaciju, profit bi bio neuporedivo veći. Da li su tadašnji ministar finansija Božidar Đelić i guverner Narodne banke Mlađan Dinkić tada znali da NŠ čeka ovakav skok vrednosti, jeste pitanje na koje istražni organi treba da pronađu odgovor.