Protokoli srpskih mudraca

Međutim, ne samo da su me svi oni sačekali u punom broju, zdravi i veseli (osim nekolicine opravdano odsutnih), nego su se tako multiplicirali da se čini kao da ih štancuju ispod geštetnera. Ili da se razmnožavaju prostom deobom. Potomci okršaja zlog oca i još gore majke, preplavili su političku scenu i neumorno terciraju velikom vođi, takmičeći se u poltronstvu, bez muke obarajući rekorde u ovoj disciplini i postavljajući nove zadatke pred konkurente.

Gledajući ih šta rade, kako se ponašaju i koliko gluposti mogu da izgovore u minutu pred kamerama ili u Skupštini, normalan čovek ne može a da ne oseti ono što se u psihologiji naziva „transfer stida“. I dok se mi stidimo i crvenimo na njihov račun, oni, osokoljeni činjenicom da im je sve dozvoljeno, nastavljaju još žešće da zagađuju ovu zemlju i da je guraju dublje u blato i kaljugu.

Izgleda da su svi koji su se u detinjstvu i u školskim danima nadobijali čvrga, ćuški i bubotaka, svi oni autsajderi i gubitnici koji su iz nekog ćoška podmuklo i sa mržnjom posmatrali kako njihovi pametni i uspešni vršnjaci briljiraju i šetaju najlepše devojčice, rešili da se udruže i osvete za svaku korpu koju su dobili, za nepozivanje na žurke, za ignorisanje školskih lepotica, za smeh koji su izazivali na času fizičkog, za slanje po burek, za godine usamljenosti i apstinencije, za propuštenu mladost…

Gledam ponekad onu četvoricu mladih naprednjaka koji sede u prvoj skupštinskoj klupi (naviklo to da sedi u prvoj klupi i uvlači se nastavnici) i kao opareni skaču na svaku reč koja se izgovori od strane slabunjave opozicije. Razmišljam kako su se u nekim drugim, srećnijim, vremenima takve face mogle videti samo ispred nekog zadružnog doma na putu Brus-Brzeće, kako sede na plastičnim gajbama i ispijaju mlako pivo. Takvi likovi tada nisu imali ausvajs za urbane sredine. A vidi ih sada, kako se to osililo i razmahalo.

Ipak, kada se malo bolje pogleda, takvi su i morali da pobede i uspeju u svom naumu. Vodila ih je i gonila neverovatna glad da po svaku cenu izleče neviđene komplekse. Glad za moći, za vlašću, za hranom, za novcem, za ženama… Iskonska i sirova – glad. Od te sile nema odbrane. Oni drugi, od malena sigurni u sebe i svoje kvalitete, džentlmenski su ih propuštali verujući da su bezopasni i da je borba sa njima poniženje i gubljenje vremena. E, tu su se žestoko zajebali. Umesto da im do kraja života pokazuju ko je pravi gazda, da im lupaju vaspitne šamare i da ih drže tamo gde im je i mesto, dali su im prostora da se razmašu i ovi su to prigrabili kao kandžama. Kada su jednom uspostavili kriterijume koji njima odgovaraju i uveli pravila za njih i njima slične, bilo je kasno. Dok si se okrenuo, oni su zavladali i preuzeli sve.

Pošto sam pristalica teorije da se u politici ništa ne dešava slučajno, sklon sam da pomislim kako čitav ovaj stampedo najgoreg ološa koji je pregazio Srbiju, nije nastao baš spontano i niotkud, nego da je neko dunuo u pištaljku i dao znak za start. Možda će neki politički analitičar za koju deceniju iskopati dokument pod nazivom „Protokoli srpskih mudraca“, koji će objasniti mnoge stvari. Može, recimo, da ispadne kako su se, tamo negde sredinom osamdesetih, mudre sede glave sastale, napisale Bibliju za gubitnike i autsajdere i pokazale im kako da zavladaju ovom zemljom. Verovatno je kao „dan D“ i početak operacije izabran 23. septembar 1987. i osma sednica CK SKS.

Eto, sve mi se nešto čini da su Gojko Sisa i njegovi kameradi tako uzjahali Srbiju. Ostalo je istorija…

Autor je novinar iz Beograda