Reforme, a ne korekture

Zanimljivo je iz tog ugla uporediti bivšu i sadašnju vlast. Što se tiče demokrata, izvesno je da su joj politička kolebljivost i opuštenost „kad joj vreme nije“ bili ozbiljni minusi – niti su energično krenuli u proklamovanu reformu i obračun sa kriminalom, niti pokazali dovoljan evrooptimizam. Hteli su da zadovolje sve segmente biračkog tela, a to, budući neostvarivo, nije mudro. Upravo je taktika „dobro jutro čaršijo na sve četiri strane“ na domaćoj sceni i „četiri stuba“ na svetskoj, umesto odlučnog proevropskog kursa i strukturne reforme, uzrok gubitka izbora, a ne mera kriminala u sopstvenim redovima, za šta su je pobednici najviše optuživali.

No, pogledajmo izbliza i političku hrabrost aktuelne vlasti. Tu svakako ne spada bezobzirna kritika bivše vlasti, nakon poslednjih izbora svedene na puku simboliku u skupštinskom odlučivanju. Takođe u hrabrost ne spada ni opcija pridruživanja EU – da nisu radikali, kojima je pripadao i vrh aktuelne vlasti, svom snagom bili protiv, odnosno da su je iole podržavali, već odavno bismo bili u EU. Preostaju mere štednje, uključujući i smanjenje državne administracije i obračun sa kriminalom.

Odluka o kresanju plata i penzija jeste hrabar potez, ali koliko? Sam premijer je označio političku hrabrost kao odluku koja u ime budućnosti trenutno pogađa većinu. A pogađa li? Ne! Izuzete su oko dve trećine radnika i penzionera, a ako ovome pridružimo i granični limes (od 25 do 30 hiljada dinara kod penzionera i analogno kod radnika…), broj pogođenih je još manji. Istinski je pogođena samo malobrojna srednja klasa. Najimućniji sloj ne treba ni pominjati u ovom kontekstu.

Obračun sa (organizovanim) kriminalom ne bi trebalo smatrati hrabrošću, to bi podrazumevalo da kriminalci moraju da imaju veliku moć, da su država u državi, paralelna vlast! A može i gore: da je nominalna vlast samo para- ili pseudovlast!

Šta bi bila istinska hrabrost? Pomenimo najpre gašenje dela javnih gubitaša, a koje i ne rade. Ova mera se ne sprovodi tobože iz socijalnih razloga ostaće hiljade ljudi na ulici! No, ti ljudi su već na ulici – mnogi godinama ne primaju platu. Te firme bi se mogle lako ugasiti i ne bi milionske sume išle na struju, grejanje i druge troškove održavanja pogona i kancelarija. Veći problem su firme koje posluju, a prave velike gubitke. Tu je već potrebna politička hrabrost, jer neke od njih imaju i više hiljada zaposlenih. No, i tu racionalno rešenje nije nedostižno: prva mera je da prilagode primanja prihodima, a ako ne mogu da zarade ni minimalce, sledi bankrot. No, radnici bi u tom slučaju izašli na ulice i napravili belaj, smatraju političari.

A zašto da se nađu na ulici? Dobijali bi sa biroa odgovarajuću nadoknadu, sa zdravstvenom zaštitom. A odakle pare, bio bi sledeći prigovor. Iz iste (državne) kase kao i sada, u kojoj bi ostale milijarde dinara troškova za održavanje više miliona kvadrata (p)raznih zgradurina. Ti ogromni prostori bi, najpre prodajom, a potom i porezom od budućih firmi na istom prostoru, punili a ne praznili državnu blagajnu. Izuzele bi se firme od nacionalnog interesa. Ova mera iziskuje političku hrabrost i verovatno bi bilo velikih protesta, ali je mnogo gore godinama, ili čak decenijama bacati u vetar milijarde dinara društvenog novca.

Još veću političku hrabrost iziskuje već i od vlasti više puta najavljena mera – rezanje glomazne državne administracije. Ovo je za vlast teška mera zato što obuhvata ogroman broj lica. To bi možda izazvalo rusvaj širom zemlje. A opet se treba upitati pred tim demagoškim (pseudo)argumentom: zašto bi se (nezbrinuti) našli na ulici? Dobijali bi sa biroa nadoknadu sa odgovarajućom socijalnom zaštitom, a pare bi stizale iz iste kase odakle i danas, samo manje, a gašenjem njihovih fantomskih radnih mesta i prestankom troškova održavanja više hiljada kancelarija, u državnoj kasi bi ostajale desetine milijardi dinara. Političari nisu naivni, znaju i oni kako se to radi u svetu. Znaju da bi otpušteni činovnici (gotovo) listom žestoko protestovali jer bi nadoknada sa biroa bila mnogo manja od sadašnjih primanja, a da i ne pominjemo propratno, počev od sitnih poklona za obavljene usluge, pa do čašćenja u kešu. No, ključno je pitanje da li vlast treba da probleme gura pod tepih sve dok ne narastu do opasnih srazmera, ili treba da misli na bolju budućnost u koju se svakodnevno zaklinje. Kao što su za izlečenje pojedinca katkad nužni i gorki lekovi, često su nužni i za ozdravljenje društva.

No najvažnije je odlučno načeti najveći problem – nezaposlenost. To bi trebalo da spada u hitni program vlade, a još uvek je samo na spisku lepih želja. Dovoljne su dve-tri mere: brza i jeftina registracija novih firmi, minimalan porez i stimulacija zapošljavanja (privremeno preuzimanje troškova PIO). Ali, ove jednostavne i lako sprovodive mere neostvarive su zato što naopako poimamo privatnu svojinu, po paradigmi njene komunističke satanizacije! Umesto da po hitnom i (gotovo) besplatnom postupku stimulišemo otvaranje firmi i potom ih podržimo minimalnim porezima, pa da se državna blagajna puni malim uplatama iz sto hiljada izvora, mi buduće privrednike globimo i pre starta, pa moraju odmah da uplate desetine ili stotine hiljada! Ali, državna birokratija bi imala mnogo više posla, a ostala bi u tom slučaji bez koruptivne stimulacije. Svi znamo da se za ozbiljnije usluge (registracije firmi, dozvole za gradnju, kredite…) „časti“ u deviznom kešu.

Forsirano dovođenje stranih firmi zahvaljujući (ličnim) poznanstvima je skromnog efekta. Neka trudom i umećem visokih funkcionera dođe dvadesetak stranih firmi, neka u proseku zaposle i po hiljadu radnika, šta je to o odnosu na više od pola miliona nezaposlenih? Samo ambijent koji daje šansu svima može da proizvede bitan pomak. Reforma sistema, još uvek samo u najavi, a ne korektura postojećeg, što imamo na delu.

Već poodavno teče mandat ove vlasti, a nije od juče ni start prepakovane garniture, i već je kontraproduktivno pripisivati sadašnje probleme bivšoj vlasti. Vreme je da vlast odlučno prione na probleme, hrabro upravo u premijerovom smislu – da donosi odluke bez obzira da li se (ne) sviđaju većini.