Rehabilitacije ne brišu žig izdaje

PRE { text-indent: 2.5cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }PRE.western { }PRE.cjk { font-family: „Droid Sans Fallback“,monospace; }PRE.ctl { font-family: „FreeSerif“,monospace; }P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }
P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

Mihailović, po tadašnjem Zakon u o krivičnim delima protiv naroda i države od Vojnog veća Vrhovnog suda Federativne Narodne Republike Jugoslavije osuđen je za krivična dela izdaje i ratnih zločina i krivična dela organizovanja oružnih bandi u cilju obaranja postojećeg državnog uređenja. Mihailović nije priznao kapitulaciju, piše Čotrić, a u Divcima je od nemačkih oficira iz Štaba Vojnog zapovednika Srbije tražio municiju za borbu protiv partizana dok su neki njegovi komandanti pravili pismene sporazume o saradnji sa okupatorima.

Poljaci su prvi organizovali gerilske odrede u okupiranoj Evropi, a ne Mihailović, kako navodi Čotrić, koji je po dolasku na Ravnu goru maja 1941, svog ađutanta, inače ljotićevca, potporučnika Vladimira Lenca, sa Ravne gore poslao u Beograd da obavesti LJotića, Aćimovića i Nemce gde je, i da neće preduzimati nikakve akcije protiv njih. Pojavom partizana, njihovom komandantu Titu je rekao da još nije vreme za ustanak, a kada je narod podržao partizanske akcije, Mihailović je napravio sporazum sa Nedićem i krenuo u neiskrenu saradnju sa partizanima, da bi ih ubrzo i iznenada napao, na stotine zarobio, mnoge poubijao, 365 predao Nemcima, pa iako su Nemci pretresali Ravnu goru, neke svoje odrede legalizovao kod Nemaca kao samostalne četnike, te su i oni bili nemačke kvislinške jedinice. Čotrić takođe ne piše kako Nemci ponovo zauzeše zapadnu Srbiju koju su tobože oslobodili četnici.

Kako su i gde ravnogorski gerilci, po Čotriću, vršili diverzije na pruzi Beograd – Solun i tako dali veliki doprinos Romelovom slomu kod El Alamejna, a kada je britanski komandant snaga na Sredozemlju general Vilson 1944. imperativno tražio da se izvrše diverzije na toj pruzi, Mihailović je to odbio. Četnici su dali veliki doprinos samo okupatorima u gušenju Narodnooslobodilačke borbe. Čotrić pominje odlikovanja dodeljena Mihailoviću iz inostranstva, a prećutkuje da su na Teheranskoj konferenciji 1943. godine, Čerčil, Staljin i Ruzvelt odlučili da se vojna pomoć pruža samo partizanima koji su se borili protiv Nemaca i njihovih saveznika, dok su četnici sa njima sarađivali, o čemu je Čerčil govorio i u Donjem domu.

Prećutkuje se i da su Britanske vojne misije na čelu sa brigadirom Armstrongom, koga Mihailović mesecima nije hteo da primi i koga nije ispratio, posle tobože tolikih četničkih borbi sa Nemcima, Italijanima i ustašama, napustile Mihailovića i njegove četnika 30. i 31. maja 1944. godine, ali posle toga Saveznici nisu pružali pomoć Mihailoviću. Takođe, Čotrić ne pominje da Mihailović od juna 1944. nije više bio vojni ministar, a avgusta iste godine kralj je ukinuo Vrhovnu komandu Jugoslovenske vojske u otadžbini i Mihailovića razrešio dužnosti načelnika štaba VK JVUO, i stavio ga na raspolaganje predsedniku kraljevske vlade dr Šubašiću.

Prećutkuje Čotrić i kraljev govor preko Radio Londona 12. septembra 1944, u kome je rekao da „ko ne pristupi vojsci maršala Tita nosiće žig izdaje pred narodom i istorijom,“ pa su tako Mihailović i mnogi njegovi saborci žigosani, a taj žig rehabilitacije ne mogu da izbrišu, pa da mu naprave i spomenik do neba. Čotrić prećutkuje da su se Mihailovićevi četnici sa Nemcima koji su odstupali iz Grčke, preko Sandžaka, zajedno povlačili u Bosnu, da su se u istočnoj Bosni uključili u nemačko-ustaški front pred 2. armijom Jugoslovenske armije, braneći odstupnicu Nemcima, da je posle razbijanja njegovih jedinica na Zelengori, nakon kapitulacije Nemačke, Mihailović izdao novu direktivu za borbu protiv komunista u Srbiji, itd.

A što se komunista tiče, i za vreme okupacije, oni su bili glavni protivnik Mihailoviću, izrazitom antikomunisti, i zato je on progon komunista iz vremena Kraljevine Jugoslavije nastavio u ratnim prilikama još brutalnije sa okupatorima i kvislinzima jer ih je antikomunizam spajao. A što se tiče skupštinskog pravljenja nove istorije i za zelenim stolom pretvaranja kolaboranata u borce za slobodu – to nema veze sa stvarnošću.

Da je antikomunistički revanšizam i dalje u modi svedoči i Skupštini podnet predlog rezolucije o osudi komunističkih zločina. Podnosioca ne interesuju zločini okupatora, kvislinga i ravnogorskih četnika, već samo komunista i to od 12. septembra 1944. godine, kada su četnici počeli da beže iz Srbije i njihovi se zločini naglo smanjili. A taj datum je uzet da bi se opet prećutali zulumi Mihailovićevih četnika: batinanja, pljačkanja, silovanja, paljenje kuća i četnički zločina izvršenih u Drugovcu, Kopljarima, Ripnju, Umci, Malom Požarevcu, Dražnju, Boleču, Sremčici, Ostružnici, Vraniću, Konaticama, Stepojevcu, Maloj Ivanči, Darosavi i drugim mestima u Srbiji.