Rekonstrukcija bez suštine

U državama sa dužom demokratskom tradicijom, rekonstrukcija vlade predstavlja rutinsku stvar, bez velike politizacije i odugovlačenja. Po definiciji, rekonstrukcija (reshufle) označava popunu upražnjenih ministarskih mesta ili zamenu jednog manjeg broja ministara, bez značajnije promene programskog karaktera vlade, na osnovu kojeg je i dobila mandat u skupštini. Takve države, sa izgrađenim institucijama i nestranačkim, ali stručnim činovničkim aparatom, odnosno njeni građani skoro i da ne primete ili se i ne obaziru na sprovedenu rekonstrukciju. Kod nas je to sve drugačije, komplikovanije, ispolitizirano, uz gubljenje dragocenog vremena i nepotrebne tenzije. Mora li baš tako? Pa, pri ovakvom stanju političke svesti i ponašanju jednog broja nosilaca najviših državnih funkcija, izgleda da i ne može drugačije. Ovde, naravno, ne mislim na onu „promenu svesti“ koju od nas traže uticajni lideri nekih moćnih zapadnih zemalja.

Pri ovakvom stanju u kojem se nalaze država i i građani, rekonstrukcija vlade mora prvenstveno biti programska, pa tek onda personalna, i to tako što će se u prvi plan staviti promene sistemskog karaktera kojim bi se zaustavili i preokrenuli negativni trendovi u skoro svim oblastima našeg života. Bojim se da se priča oko rekonstrukcije svodi na stranačko nadgornjavanje i bitku oko ministarskih portfelja, javnih preduzeća, slasti-vlasti i moći-novca.

Uveren sam da su svi subjekti u društvu svesni očajnog stanja u privredi, finansijama, nezaposlenosti, prezaduženosti, standardu građana, ali i bezbednosnih rizika i spoljnih pritisaka. Čudno je onda, ako stvari stoje tako, da politička elita i državno rukovodstvo u rekonstrukciju ne zakorače tako što bi prvo definisali izmenjeni program i ciljeve kao korekciju programskog ekspozea (očito nerealnog) kojim je predstavljena ova vlada i za šta je dobila mandat.

Ocenu rada sadašnje vlade, bolje reći argumentovanu ocenu sveukupnog stanja u državi i društvu u svim segmentima, kao i ukazivanje na mere i pravce kako i šta dalje, najmerodavnije bi morali da daju izabrani predstavnici naroda u parlamentu, pri čemu prednost moraju imati državni, umesto stranačkih interesa. Prethodno, bilo bi neophodno čuti mišljenje i ocenu stručne javnosti, uz prezentaciju adekvatnih analiza i preporuka. Tek nakon toga aktuelna vlada bi mogla da izađe pred parlament sa inoviranim programima i ciljevima i adekvatnim personalizovanim rešenjima za njihovu realizaciju. Stiče se, međutim, utisak da će se uloga parlamenta svesti samo na to da, kako kaže njen predsednik, „novi izabrani ministri prođu kroz skupštinsku proceduru“.

Ukoliko i takav izmenjeni i dopunjeni program Vlade sa novim prioritetima ne dobije zeleno svetlo u parlamentu, zna se: Vlada više nema poverenje i raspisuju se novi izbori. Izuzetno, šef države bi mogao pozvati novog mandatara vlade i poveriti mu šansu za sastav nove vlade sa novim programom.

Sadašnja pretnja novim izborima, bez opisane procedure, ne doprinosi političkoj stabilnosti zemlje. Isto tako, isprazna retorika da će stranački glavni odbori, predsedništva i lideri vladajuće koalicije, pojedinačno ili dogovorno (iako nastupaju kao rogovi u vreći) doneti spasonosno rešenje kroz „nove kadrove“ predstavlja uzaludan posao i nepotrebnu politizaciju pitanja od krucijalnog značaja za državu i društvo u celini, za osiromašene građane.

Autor je ambasador u penziji