Šešeljeva odgovornost

U kojoj meri je Šešelj bio uključen u pripremu Đinđićevog ubistva trebalo bi da se dokaže na sudu. Njegovu eventualnu krivicu mediji ne mogu da utvrđuju, ali nećemo ni zaboraviti svedočenja pripadnika zemunskog klana o kontaktima Dušana Spasojevića i Milorada Ulemeka s liderom radikala, niti ćemo prevideti njegovo prorokovanje „krvavog proleća“ u Srbiji, pre nego što je seo u avion, s kartom u jednom pravcu, za Amsterdam.

Pitanje koje je Danas u jednom od tekstova u jučerašnjem izdanju postavio – zašto se Šešelj ne plaši povratka u Srbiju – jeste u izvesnoj meri spekulativno jer to šta zapravo smera ovaj haški optuženik, sa već osmogodišnjim pritvoreničkim stažom, samo on zna. Zdrav razum i politička azbuka ukazuju na to da bi njegov dolazak odgovarao, pored SRS, i vlastima, to jest DS-u, budući da bi se ustremio na „otpadnike“ Nikolića i Vučića. Pošto ne možemo da uzmemo zdravo za gotovo nezavisnost ovdašnjeg pravosuđa od izvršne vlasti, verujemo da bi postupanje tužilaštva u dobroj meri bilo koordinisano sa DS i njenim interesima. Dakle, da li će Šešelj po dolasku iz Haga završiti u zatvorskoj ćeliji ili na političkoj sceni, pre svega zavisi od demokrata i, na kraju krajeva, odluke Borisa Tadića.

Nije jednostavno s pravničkim stvarima, pogotovo u uređenom svetu. Svakako, haški sud za ratne zločine imao je u protekloj deceniji neke, iz ugla javnosti, sporne odluke i relevantni ljudi, bivši tužioci Del Ponteova i Najs, otvoreno govore o političkim pritiscima kojima su bili izloženi. To, međutim, jeste institucija UN, čiji se legitimitet ne može i ne sme osporavati. Rekordno utamničenje Šešelja, od 2003. do danas, bez presude, deluje bizarno, mada iz ugla pravne struke ima opravdanja. Da li će odgovarati za zločine svojih radikala u Vojvodini, Hrvatskoj i BiH, na sudu je da proceni. Ali, istina o njegovoj umešanosti u atentat na Zorana Đinđića mora biti utvrđena. DS i Tadić to ne smeju da podrede kratkoročnom političkom profitu.