Sizifov posao

Ali, da li je ovo pravi trenutak za takav poduhvat (neki bi rekli egzibicionizam), ili je to mač s dve oštrice, s obzirom na to da će, osim izvoznika kojima odgovara jak evro, svi ostali, pre svega građani koji će se suočiti sa padom kupovne moći i problemima u otplati kredita, biti na gubitku.

Oni su već sada kolateralna šteta neočekivanih turbulencija na deviznom tržištu (obično se takva iskakanja događaju u vreme novogodišnjih praznika) i uopšte ih ne zanima ko je izazvao udar, već postavljaju pitanje predstavnicima monetarne vlasti, koji se „zaklinju“ da će sprečiti prekomerne dnevne oscilacije kursa, zbog čega nisu na vreme reagovali. Narodna banka Srbije je, doduše, dva puta od početka 2012, intervenisala i na odbranu kursa potrošila 78,5 miliona evra deviznih rezervi, ali je, uprkos tome, psihološka granica od 110 dinara, koliko je u jednom trenutku vredeo evro, ipak probijena.

A sve bi bilo drukčije, u to su ubeđeni mnogi ekonomski analitičari, da je već od 1. januara 2001. počela da se primenjuje politika realnog valutnog kursa, a ne da je, uprkos tome što je inflacija, koja je sa 40 odsto, koliko je iznosila 2001, naredne godine pala na 16 odsto, nastavljeno sa režimom fiksnog kursa. Cena tih pogrešnih poteza koju Srbija još uvek plaća veoma je visoka. Jer, zahvaljujući upravo toj pogibeljnoj politici, cenovno konkurentnija uvozna roba gotovo je potpuno ugušila domaću proizvodnju, a preduzeća su počela nekontrolisano da se zadužuju u inostranstvu. Dinar je postajao sve precenjeniji i u jednom trenutku je samo rublja bila više precenjena, ali je za razliku od Srbije precenjenost ruske valute imala pokriće u izvoznim rezultatima.

„Katastrofičari“ iz redova ekonomista tvrde da bi Srbija, ukoliko nastavi da troši devizne rezerve (sada iznose 11,6 milijardi evra) na odbranu nerealnog kursa, mogla da se suoči sa argentinskim scenarijom. Svesni su, ipak, činjenice da bi uprkos negativnim efektima precenjenosti dinara, u ovom trenutku bilo veoma rizično dovoditi kurs u realan okvir. Toga su, očigledno, svesni i kreatori monetarne politike koji će, po svemu sudeći, i dalje intervenisati na deviznom tržištu. Pitanje je samo koja je to granica odbrane domaće valute koja se nikako ne bi smela prekoračiti, jer bi to bio Sizifov posao i značilo bi trošenje deviznih rezervi uzaludu. Možda bi pametnije bilo da izvučemo pouke iz iskustava drugih zemalja, pre svega Argentine, koja je platila visok ceh precenjenosti sopstvene valute.