Snaga bez kontrole ne znači ništa

To je najupečatljiviji utisak godine, čiji početak nameće zebnju i strepnju. Pre svega, zbog aktuelno najavljenog sukoba kultura, odnosno intervencionizma poput tektonskih poremećaja, u kojima je krvava kulminacija verskih antagonizama, upravo u vreme hrišćanskog praznika, oglašenog večitim pozivom „Mir na zemlji, a među ljudima dobra volja”, kao poslednja opomena savremenom čovečanstvu da na putu opstanka reafirmiše miroljubivost i dobročinstvo, sad već tragične imperative za prevazilaženje nečega što nije – ni božje, ni ljudsko.

Očigledno i svejedno. Tri monoteizma na ostrvu (ne)sreće, s različitim te(r)orijama su apriori definisali pitanje identiteta, ali se u treći milenijum ušlo agresivnim protežiranjem civilizacije, a potcenjivanjem kulture, ideologije i nacije. Po najgorem od mogućih scenarija, njihovo razuđivanje i kombinovanje produžilo je suprotnosti i sukob vrednosnih sistema. Naročito je kumovalo nerazumevanju strukture demokratičnosti i pluralizma islama, u osnovi etiketiranog i brendiranog kao uzor, čije se naličje svakodnevno i bezumno radikalizuje do fatalističkog apsurda.Do zločinačkog terorizma, koji nije ništa drugo do krvavi teatar.

Međutim, na toj pozornici nema slučajnosti. Ništa nije spontano, a ponajmanje improvizovano. Sve je do detalja predviđeno, vešto izrežirano, zahvaljujući vakuumu u civilizacijskoj komunikaciji. Bez obzira što je islam vera, a islamizam ideologija sa priželjkivanim ili zloupotrebljenim pogledom na svet.

Vodeća savremena liberalna društva, nisu funkcionalno prilagođena verskoj tradiciji islama. Ni suprotno. Na toj deonici, u izostanku interkulturalnosti, evropska multikultura je stala na pola puta. Iz krajnosti u krajnost, Francuzi su samovoljno insistirali i bezobzirno promovisali tzv. civiliziranu naciju, varijabilnu kategoriju, lišenu ideologije, vere i kulture, ignorišući što je u islamu religija ispred politike. Za vernike, ona je život, u kome od vizionarskih korena do danas, islam nije saglasan sa mogućnošću sekularizacije vlasti. Čak ni sa sekularizacijom (sa)znanja, u zlokobnoj fragmentaciji islama, uz koju poslednjih decenija, kao mladež, idu terorizam, krvoproliće, svetogrđe…

To je agresija bez preventive. Jasno je onda što restriktivna prizma i zapadna vizura, godinama proizvode pustoš na Bliskom istoku. Intervencijama baziranim na brutalnosti, Zapad po ko zna koji put dokazuje, da živimo u vaktu, kad je bolje gram vlasti, nego tona pameti.

Sveden na defanzivu, islam je poniženi objekat ili instrument za homogenizaciju evroameričkih interesa, po teledirigovanoj Tomasovoj teoremi: kad se situacije definišu kao stvarne, one su stvarne, samo po svojim posledicama. Znači, cilj je neminovnost sukoba.

Upravo to bio je uvod u krvavi pir u Parizu. Iako su Finska, Holandija i Norveška, ispred tradicionalno favorizovanih Francuza po slobodi govora na Starom kontinentu, karikaturisti kontrodiktorno satiričnog lista Šarli Ebdo, zbog selektivnog pristupa i dvostrukih standarda, bili su stalno na nišanu javnosti. Neoprezno pozicionirani sa previše minusa za medijski rejting u plusu, neoprezno su poverovali da je moguće „neujednačeno jednačenj“ civlizacijskog bontona. Nisu respektovali globalni trend porasta religioznosti i verske identifikacije, već su pogubno u isti koš satirali izbrisane granice za slobodu vere i slobodu izražavanja. Sa zumiranjem ikonografije, smrtnim grehom u islamu.

(Oksi)moronski rovovi se opet kopaju, a planetarno posrtanje nastavlja. Od ovog 7. januara obeležavaće se Kristalni dan u Francuskoj, posle kojeg je definitivno da više nema konačnih sistema, nego samo nedodirljivih interesa. Zato se ovih dana u prilog neizbežnih teorija zavere, najviše štucalo pripadnicima Kontraobaveštajne službe Francuske, CIA i pripadnicima Mosada. Blagodareći njihovoj režiji, trapavosti, ležernosti i površnosti, između islama i cionizma stavljen je znak jednakosti. Malo ko pominje fašistički zalet desničarskih organizacija širom hrišćanske Evrope po čijem diktatu se širi islamofobija, od Drezdena, preko Švedske do Francuske. Na njenim krilima Andreas Brejvik je ubica 77 novreških civila – sada pod psihijatrijskim nadzorom. U suprotnom, da se zvao Ahmed, bio bi terorista.

Uvreda crnca obično se naziv rasizam, Jevreja antisemitizam, homoseksualca intolerancija, a mržnja je obično uvreda druge vere. Izuzetak je ako uvrediš muslimana – to se često zove sloboda govora. Zato, uz saučešće žrtvama bilo kojeg, pa i terora u Francuskoj, treba podvući crtu. Bez osvrta na jednostranu uređivačku politiku, infantilnost, anarhiju, satanizaciju i šokantnost pariskih satiričara po svaku cenu. U dvosmernoj ulici zvanoj sloboda.

Valjda je sad jasno, zbog čega nismo istomišljenici: Ja nisam Šarli. Nisam ni braća Kuaši. Ne, nisam crv u jabuci…U lavirintu Novog svetskog poretka – demokratskog totalitarizma, u kojem će „robovi uživati u svome ropstvu”. Kao što nisam ni samozvani belosvetski čuvar svetinja. Jer, snaga bez kontrole ne znači ništa.