Snaga Tereze Kesovije

Mlade umetnike i filologe koje zanima region ovaj događaj bi inspirisao za neka razmišljanja. Komentari pre koncerta, sam koncert, i komentari posle, odražavaju mnogo dublji problem nego što je to „zakletva Tereze Kesovije da nikada neće kročiti u Srbiju“. A onda je pregazila reč i uskratila malograđanima to zadovoljstvo da će se ratna prošlost između dve susedne zemlje pretvoriti u večitu, beskompromisnu mržnju. Mržnja je očito „najbolji poklon“ i „jača od života“, za neke ljude, a nadam se ne za većinu, u Srbiji i Hrvatskoj.

Predsednica Skupštine postavila je najbolju dijagnozu svih tih medijskih bljuvotina. Doduše, pitanje je koliko bi se to moglo nazvati medijima, pošto je reč o četvrtorazrednim novinama kojima je posao ne da izveštavaju već da naprave što veću buku i bes.

Ali, to nije sve, ti isti koji su „zabranjivali koncert“ su gđu Đukić-Dejanović implicitno optužili za simuliranje, jer je – prema shvatanju zaslepljene mase – nemoguće biti istovremeno i na političkoj funkciji i voditi vanpolitički život. Tako gledano, predsednica Skupštine simulira i posao profesora na Medicinskom fakultetu, kao i sve druge „funkcije“ koje ima van skupštinske sale.

Prognoza o izlečenju ovakvih poremećaja nije data, ali verujmo da je tako nešto moguće, uz malo više širine i malo manje primitivne patologije koja se u komentarima na internetu primećuje. Nakon pomnog iščitavanja krajnje neukusnih, a pre svega vrlo neinteligentnih, komentara na račun nekakvog stida/srama, otprilike kao da se radi o Hasanaginici, i nekakvog novca koji je ubačen tu čisto da bi ova farsa imala bolji zaplet. To nije prvi put da se stvari tumače pogrešno, a poznato je da ako neko nešto nije u stanju da shvati – obavezno protumači pogrešno. Jedan od dobrih primera je čuveno uvreženo mišljenje da je Vuk Karadžić uveo ijekavicu u književnu normu zato što je poticao iz kraja gde se tako govorilo, ili ideja da je Dositej „hteo da piše narodnim jezikom ali nije znao“. To se zove trijumf gluposti. Niko od tih „eksperata“ koji to govore nije pročitao Vukovu deklaraciju o književnom srpskom jeziku i razlozima, niti je čitao išta o Dositejevoj koncepciji jezika, i po njihovoj „ekspertizi“ – ispada da je Vuk egomanijak a Dositej nedovoljno pametan da nauči srpski narodni jezik (!!!).

„Rat je velika svinjarija“, kako je lakim rečima objasnio Žak Prever, i može li se iz te jame vani? Više se ne nameće pitanje kako izaći odatle, već da li želimo izaći. Bojim se da je odgovor negativan. Načina bezbroj, a jedan od njih je voljna amnezija iliti praštanje (a vazda se i pravoslavci i katolici razmeću kojekakvim jevanđeljskim porukamai blagdanima), upravo kroz one oblasti života koje su bezinteresne: kroz umetnost. Međutim, da li je problem način ili želja?

Sva temperatura oko koncerta delovala je kao velika sadomazohistička igra. Neverovatna količina zadrtog „patriotizma“ sa obe strane, nedvosmislena (i besmislena) loša volja da se jedna dobra i lepa stvar dogodi i insistiranje na nekoj zakletvi, za koju svi znamo da je bila lična a ne zakletva državi, narodu i narodnostima. Trenutak haosa (poznatiji kao Rat) izazivao je u svima ista stanja, iste izjave i raspoloženja, ali je razlika samo u tome što nisu svi bili javne ličnosti da bi to mogli izreći na TV-u.

U svakom slučaju, svi bandoglavo ignorišu to da te reči nisu bile upućene publici, već agresorima, ko god da su oni bili. Ili je u mozgovima „zabranjivača koncerta“ publika jednako što i agresori? U celokupnoj patologiji i to je moguće, kao što je vrlo izvesno da tim ljudima, zapravo, ni muzika ni domovina ne znače ništa. Dubravka Ugrešić je pisala „Zabranjeno čitanje“, a mi bismo mogli „Zabranjeno slušanje“. Muzika je za takve latentne huligane zvuk jednak bušilici ili česmi, a ni zemlji koju tobože brane i vole ne misle dobro. Ne treba velika pamet da se shvati da su zabranjeno čitanje i zabranjeno slušanje muzike pogubne za bilo koju kulturu.

I sam ovaj tekst je jedna demonstracija sadomazohizma: mazohističan jer je napisan iako znam da nema tog teksta koji bi smirio sav rušilački naboj koji postoji u ljudima, a sadističan jer prevrće žuč onih koji se sa njime ne slažu i koji su ga već spočetka strpali u folder „antipatriotizam i veleizdaja“.

Nije cilj odbraniti Terezu, već odbraniti ideju o dobroj volji. Da, ovo je bio koncert za pamćenje. Neka „zima priti“, ali tako je bilo. Ja sam ponosna što je bilo mlađe publike i što poštovanje Terezine muzike isključuje slušanje pink-scene. Paradoksalno, ali i ja sam, iako sam mlađa generacija, odrastala na tim notama, jer sam imala sreće da smo porodično sakupljali dobru muziku. Oni koji radije posećuju fudbalske tuče ili se treniraju protiv gej parade, verovatno tu sreću nisu imali.

Terezina vokalna (nad)moć, artizam, komunikacija i ambijent koji razara bipolarnim smenjivanjem radosti i melanholije (emocije koje su komentatorima ne samo nepoznate već čak nepodnošljive), jednostavno – Tere je za publiku bila nešto kao nekada davno njena sugrađanka Cvijeta Zuzorić za književnike. Meni je kao akademskoj građanki zemlje koja bar deklarativno želi promene na bolje i negovanje vrednosti mira, tolerancije, demokratije i kvalitetnije kulture, bilo divno videti preko 3000 ljudi koje je ponela muzika, a ne prebrajanje čaura. Publika je vrlo osetljiv receptor, oseća vibriranje ne samo instrumenata već i izvođača.

Bez patetike ali sa malo neophodnog pathosa i pročišćenja, „muzika i mi, to je onaj svet“ kome treba težiti. Ili želimo reprizu ratnog filma? Uživamo li perverzno u smrtima, u prisećanju na što gore momente i slike, u grobljanskom zadahu koji se širio 90-ih, u zakletvama da će sve tako i ostati – zanavek zapečaćeno? Ako je birati, šta je bolje – hiljadu i jedna smrt ili hiljadu i jedna noć? Hoćemo li sa ovacijama dočekivati velike sukobe ili velike umetnike? U literaturi se to zove katarza, u filozofiji palanke ko zna kako; ne smem ni da pomišljam kakvim sve imenima nisu nazvali ovaj event. U stvari, videla sam i čula sve šta je trebalo.

P.S. Tužna vest za one koji su pisali da nikada ne bi otišli na ovaj koncert: koncert nije propao zbog njihovog nedolaska, i na (njihovu) žalost ponoviće se, sa istim uspehom, i većim