Srbija i njene muke

Na delu je potpuna centralizacija svih imanentnih vrednosti društva. Ima tu i dodatnih elemenata za koje, verujem, kako se to vulgarno kaže, postoji opšti konsenzus. Ali koja je poruka? Vlast je za sve kriva i nju treba kritikovati i popravljati. Ostaje pitanje kako je to moguće u Srbiji?

Da li je Srbija ikada od svog nastanka (svakako mislim na period moderne istorije od njenih teturajućih početaka 1804) bila uspešna? I šta se to kategoriše kao uspeh? Nekako imam utisak da su naši pradedovi krenuli na ustanak želeći prvenstveno neku svoju sopstvenu korist i beneficije pripadajuće grupe, a manje verujem da je to baš bila „težnja ka oslobađanju napaćenog naroda od osmanlijskih zavojevača“ čija se imperija već ozbiljno ljuljala. Rađa se ideje „ako je meni dobro, dobro je i za druge“. Odmah je stvoreno despotsko jezgro sa kompletnom kontrolom vlasti, koja će braniti interese njihovih porodica i grupe oko njih. U tom pravcu su naši dedovi nastavili osvajanje vlasti i razvoj nezrelog, koruptivnog društva; to su usavršili naši očevi; mi smo se talentovano pridružili i tako obezbedili budućnost dece (i unučadi) ove zajednice, koja sa „optimističkom nadom“ traže svoje radno mesto u razvijenom i manje razvijenom svetu, jer ovde za njih nema posla.

Duboko verujem da se naši aktuelni istoričari neće složiti sa ovom konstatacijom. Kamo sreće da nije baš bilo tako. Naši društveni konflikti (kako ih mi zovemo podele) sastavni su deo bitisanja i osmišljeni deo koruptivnih performansa. Od momenta stvaranja države bila je jasna podela na one koji poseduju moć i na one koji su u hendikepu, ali sa željom da se domognu svog dela kolača. Tu se pravila razlika na one koji su uz kneza ili kralja, i one koji su dalje od njih; na one koji su uz vladajuću partiju i protivnike; na četnike i partizane; na članove KP i one druge; na pripadnike partije sa crvenom ružom i protiv njih, na „žute“ i njihove partijske protivnike; na ove koji su prvo bili rusofilni nacionalisti, a sada su evrofanatici sa rusofilskom nijansom i neku opoziciju.

Važno je imati oponenta da bi se korist (lična, partijska) mogla lakše opravdati. Kao krajnji efekat imamo ekonomsku impotentnost, socijalnu nezrelost i institucionalnu konceptualnu dezorijentisanost, bez neke veće želje da se poštuju vredonosni kriterijumi i gde je nepotizam kao fenomen samo sveden na jezičku ekvilibristiku. Deluje gotovo bogohulno da neko „ne želi da pomogne svojoj deci“ i sasvim je normalno da ona budu angažovana u istoj (državnoj razume se) ustanovi, ili instituciji gde rade njihovi „bližnji“. Tu svakako, po našoj interpretaciji, ne postoji sukob interesa, za razliku od većine zemalja zapadne demokratije, gde inače vrlo rado odlaze naše mlade generacije. Deluje pomalo sarkastično da je Srbija ista kao i pre 150 godina – mala, siromašna, tehnološki nerazvijena i često dezorijentisana.

Posebna priča su naše institucije sistema. Spominjem samo neke: policija, sudstvo, zdravstvo, prosveta i slične koje predstavljaju stubove društva. Kaže se da bi trebalo da budu jake, nezavisne i bez političkog uticaja. Ko u to veruje? Zamislite da se predsednik suda bira samo na osnovu nekih profesionalnih kriterijuma, ili da na izbor direktora bolnice ili kliničkog centra nema uticaja aktuelna vladajuća partija? Zaključak : slabe institucije – društvo u regresiji!

I na kraju, shodno mojoj profesiji, koja je terapija? Moguće da je imamo, ali ne verujem da je možemo koristiti, jer je bolna i zahteva odricanja. Treba odgovoriti uspešno na niz pitanja: kako osmisliti socijalnu odgovornost i kriterijume vrednovanja? Kako načiniti institucije jakim, slobodnim, kreativnim? Kako umanjiti prevare, podmićivanja i nameštanja unutar socijalne zajednice? Da li je Beograd uopšte sposoban da rešava problem provincije? Zbog čega provincija nema snage da sama rešava svoju sudbinu? I na početku svega, kako poboljšati ekonomiju zemlje?

Dr Z. Milenković, penzioner sa redukovanom penzijom, Niš