Šta bi bilo da sam ja omalterisao Basaru

Da je, kojim slučajem, u meni proradio ovakav stilski i graditeljski neotkriveni talenat, te da sam ja omalterisao Basaru i Pavićevića, bio bih suočen sa gromoglasno orkestriranom kampanjom nevladinih organizacija, takozvanih nezavisnih medija i stranih ambasada. Mogu da zamislim kako bih, uz epitet ruskog lobiste, postao i promoter govora mržnje, vesnik zla i netolerancije, ekstremni desničar koji bi da ugledne intelektualce, u građanskom Danasu, ugrađuje u zidove. Potom bi se te metafore shvatile kao pretnja ubistvom, te bi odmah reagovale institucije za ljudska prava i tražile, ako ne moju glavu, onda makar moju slobodu.

Prava dijagnoza stanja našeg društva može se postaviti upravo u slučaju mog uzidavanja. Naime, kada predstavnici takozvanog civilnog društva i promoteri ulaska Srbije u EU i NATO agituju da jedan srpski političar bude uzidan ili ugrađen u zid – niko, ama baš niko ne reaguje. Prošlo je skoro nedelju dana. A ja, sav pretvoren u uho, slušam. I čujem – tišinu. Ispostavilo se da je za srpski javni prostor, nevladin sektor, političke stranke i intelektualce sasvim prihvatljiv, možda čak i poželjan predlog jednog od najuticajnijih srpskih pisaca – da se lider jedne narodnjačke partije i političar koji se ne stidi svog nacionalnog stava uzida u zid. Ili sam možda dobro prošao? Možda bi me njegova ekselencija Basara gepekovao?

Da ne bude nikakve zabune. Ne brine mene pisac koji se nekada zalagao za iste vrednosti kao i ja, kada da ga je Vojislav Koštunica poslao za ambasadora na topla mora. Za razliku od njega, ja se ponosim saradnjom sa Koštunicom. Ali pitam se, kako mu tada nije palo na pamet da me ugrađuje, u recimo, zid ambasade na Kipru, pa da osetim delić blagodeti koje je ovaj svež, mediteranski evropejac, nekada uživao. Mene, razume se, brine nešto mnogo značajnije. Brine me to što su oni koji se najviše zalažu za evropske vrednosti i slobodu govora u Srbiji, zapravo najekstremniji u napadima na bilo koga, ko ima drugačije mišljenje. Takva društvena pojava je usvojena kao zakonitost srpskog društva. Ko joj se suprotstavi, stavlja se po hitnom postupku, bez suda i suđenja, na medijski stub srama i osuđuje od prekog suda nedodirljivih inkvizitora novog sveta.

Kako, uopšte, neko ko se preziva Popović i ko je imao dvojicu pradeda, solunskih dobrovoljaca, kome su baka i deda, zajedno sa još trideset njihovih rođaka Popovića, ubijeni u Drugom svetskom ratu, a otac mu ostao ratno siroče, ima hrabrosti da se usudi da predlaže bilo šta? Uz to je taj Popović srpski nacionalista i političar sa jasnim proruskim stavom. Treba ga, zato, odmah osuditi i staviti na robiju. Pored toga, on je lider jedne, zamislite samo, „narodnjačke partije“ – kako piše podrugljivo Pavićević. U čemu je problem sa narodnjačkim partijama? Da li Danasovi kolumnisti znaju da su narodnjačke partije na vlasti u najvećem broju zemalja članica EU, uključujući i Nemačku? Znaju li Danasova pera da narodnjačke partije imaju najjaču poslaničku grupu u Evropskom parlamentu (EPP)? Da li bi i nemačka kancelarka, gospođa Angela Merkel, samo zato što je lider „neke narodnjačke partije“, u Srbiji odmah bila kandidat za ugrađivanje u zid?

Ajatolasi evropejstva u Srbiji nikako ne mogu da shvate da biti evropejac nije geografska niti politička odrednica, već je to stanje svesti koje pojedinci, najčešće oni koji se samoproglašavaju za najveće zaštitnike evropskih vrednosti u Srbiji, nikako ne uspevaju da dostignu. Pre izvesnog vremena šetao sam psa sa nekoliko poznanika, takođe vlasnika pasa, u Tašmajdanskom parku. Svi oni su „zakleti evropejci“, puna su im usta Evropske unije, a ja sam u njihovim očima „rusofil“ koji ne može da razume tu uzvišenost uma i duha koja odlikuje ekskluzivno pripadnike „porodice evropskih naroda“. Na kraju, ispostavilo se da je jedino „rusofil“ poneo kesicu da počisti za svojim psom kada je završio veliku nuždu. Vajni „evropejci“ toga se nisu setili. To je slika i prilika „evropejaca“ u Srbiji.

Moraš prvo da usvojiš evropske vrednosti u svojoj glavi, da ih prihvatiš u svojoj kući, u odnosu sa svojim komšijama, da staneš automobilom na znak „stop“, da počistiš iza svog psa, pa tek onda da stekneš pravo da drugima deliš lekcije. Na istom testu kao moji poznanici na Tašu, pali su i kolumnisti Danasa. Pravo na drugačije mišljenje, i pravo da se to mišljenje slobodno iznese, jesu temeljne evropske vrednosti. Međutim, kolumnisti Danasa te vrednosti ne samo da ne poštuju, već prema svakome ko se usudi da ima drugačije mišljenje iskazuju otvoreni prezir i ekstremnu netoleranciju. Neistomišljenici su jeretici. Problem je, takođe, što oni neće doživeti nikakvu društvenu osudu takve netolerancije, već će, naprotiv, biti nagrađeni zbog naročitog isticanja. Kako neko može da propagira vrednosti EU, ako ih sam ne poštuje?

Ali, da se vratim na suštinsko pitanje, koje je izazvalo mobilizaciju inženjerijskih snaga evropejaca i atlantista koji bi da uzidavaju ili ograđuju neistomišljenike.

Šta je to rekla Srpska narodna partija (SNP) što predstavlja govor mržnje? Predložili smo da uradimo isto ono što radi EU. Pogledajte i preslušajte izjave Angele Merkel, Viktora Orbana, Roberta Fica, Miloša Zemana. Da li je to govor mržnje? Da li ste čuli neku NVO ili nekog pojedinca iz civilnog društva u EU da njihove izjave naziva „govorom mržnje“.

U EU su drugačija mišljenja poželjna, a za političare čak i obavezna, jer se to smatra njihovom dužnošću i doprinosom za iznalaženje najboljeg rešenja za neki problem u jednom društvu i državi. Upravo se na tom primeru vidi koliko je nezrelo srpsko „civilno društvo“. Svako mišljenje koje je drugačije od njihovog dočekuju na krv i nož, a sada, bogami, i na malter. Istovremeno, nije li tipičan primer licemerja to što bi mene uzidali, dok za istu politiku, ne smeju da prigovore ni reč Merkelovoj ili Kameronu?

Površna privrženost ideji Evropske unije, bez prihvatanja njenih suštinskih vrednosti, klasičan je sindrom „dece komunizma“. Težnja njihovih roditelja da žive bezbrižno na teritoriji bez granica, u zemlji svih naroda i narodnosti, došla je glave Srbiji. Sada deca takvih roditelja traže novu Jugoslaviju. Zalažu se za neku novu zemlju bez granica, ovoga puta, Evropsku uniju. Nažalost, Angela Merkel je morala da ih razočara. Njoj su ipak, od ideje o Evropi bez granica, preči interesi građana nemačke i cele EU.

Zato je tako snažno i podržala izgradnju zida na mađarskoj granici ka Srbiji, smatrajući to za najefikasniju meru da se teritorija EU zaštiti od daljeg nekontrolisanog priliva migranata sa Bliskog istoka. Ja sam sa istom namerom predložio da Srbija izgradi zid na granici sa Makedonijom.

Politika SNP nije drugačija od politike Demohrišćanske unije Angele Merkel. Mi smo narodnjačka, konzervativna partija centra, koja se zalaže za sve one vrednosti na kojima se temelji stara Evropa. To su poštovanje ljudskih prava, sloboda govora i mišljenja, sloboda medija, vladavina prava i institucija. Ali za razliku od Basare i Pavićevića, mi smatramo da za uspostavljanje ovih vrednosti u Srbiji, naša zemlja ne mora nužno da bude članica EU. Srbija u ovom trenutku nema ni politički ni ekonomski interes da bude član EU, ali to ne treba da nas sprečava da razvijamo najbolju političku, ekonomsku i kulturnu bilateralnu saradnju sa svim zemljama članicama EU. Tako smo postali svedoci svojevrsnog političkog apsurda. Kao evroskeptik i protivnik evropskih i atlantskih integracija, ja zapravo sprovodim migrantsku politiku lidera EU i SAD. Dok se sa druge strane pripadnici civilnog sektora i evroentuzijasti, zalažu za politiku koja je suprotna politici onog sveta ka kojem tako željno streme.

Iako sam evroskeptik, uvek sam imao najveće poštovanje prema Evropskoj uniji i SAD, a posebno poštujem njihovu politiku po pitanju migranata, jer je to politika koja na prvo mesto stavlja bezbednost i interese njihovih građana. Kao rezultat takve politike, Evropska unija nas uverava da je važno da prihvatimo „svoj deo odgovornosti“ i trajno naselimo stotine hiljada migranata u Srbiji, a sami čine sve da migrante zadrže van granica svoje teritorije. Današnji odnos Srbije i EU se može opisati i kao odnos pijanog oca koji dolazi kući i puši, a pri tom sve vreme drži lekcije sinu da ne sme da puši i pije.

Predlažem drugačiju politiku. Hajde da gledamo šta radi EU, a ne da ih slepo slušamo! Da budemo pametni, a ne slepo poslušni! Ne treba da imamo kompleks od Evropske unije. Ja već 24 godine skoro svake nedelje boravim u EU. Svakodnevno radim sa najjačim američkim i evropskim kompanijama. Mnogo bolje poznajem Evropu i EU od mnogih koji su se proglasili za najveće zaštitnike evropskih vrednosti u Srbiji. Zato i nemam problem da kažem da treba da gledamo svoj, a ne tuđi interes, i da je zbog naše bezbednosti neophodno da što pre izgradimo zaštitni zid na granici sa Makedonijom. To je evropski princip, a ja smatram da je najbolje rešenje za Srbiju da vodimo upravo istu migrantsku politiku kakvu vodi EU. Ako ja, kao evroskeptik nemam problem da to kažem, zašto taj problem imaju evrofanatici? Mislim da je deo odgovora na to pitanje ove nedelje dao predsednik Češke Miloš Zeman. On je upozorio da je opasnije od ksenofobije to, što svako ko se plaši priliva migranata, može biti obeležen kao ksenofobičan, rasista, pa i fašista. Zeman je poručio da češki narod nije ksenofobičan, ocenivši da su i Francuzi i Britanci ksenofobičniji od Čeha po pitanju migranata.

Pitam se, zadire li Zemanova zebnja u samu srž geopolitičkih uzroka najveće seobe naroda u istoriji modernog sveta koja nam se događa i koja, ne treba biti prorok, preti da promeni demografsku, versku i političku kartu Evrope?

Bez obzira na to, poput Merkelove, Kamerona, Orbana ili Zemana, kao lider jedne srpske „narodnjačke partije“, nemam dilemu koji je izbor najbolji za Srbiju. I pri tom, nisam ni najmanje ksenofobičan. Kao čovek, saosećam sa sudbinom migranata, ali kao političar, moja je dužnost da brinem za budućnost svog naroda. Izgradnja zida na granici sa Makedonijom je prvi i neophodan uslov da zaustavimo nekontrolisani priliv migranata u Srbiju. Kada to uradimo, i kada konačno uspostavimo kontrolu nad migratskom krizom u Srbiji, onda sa svim zemljama u okruženju i EU treba da razgovaramo kako zajednički da rešimo ovaj, po rečima stručnjaka, najveći humanitarni i bezbednosni problem za evropski kontinent još od vremena Drugog svetskog rata.

SNP ni za centimetar neće odstupiti od odgovorne migrantske politike kakvu sprovodi EU, a koja podrazumeva zaštitu naše teritorije i naših građana iznad svega. To je politika koju ćemo najsnažnije zastupati u parlamentu i javnosti, jer verujemo da je to jedina politika koja može da obezbedi sigurnu budućnost za Srbiju i njene građana. Današnja generacija srpskih političara ima zadatak da spreči da Srbija postane rezervna, izbeglička zemlja pred vratima EU. Moja je dužnost, kao lidera koji ne beži od problema, da ukažem na tu opasnost i učinim sve da je otklonim. To nije ksenofobija. To su poštenje i patriotizam. (Kraj)

*Autor je predsednik Srpske narodne partije (SNP)