Šta to beše osmeh?

Šetam se ulicama svoga grada. Ne posmatram zgrade, stare i nove. Na njih mi je oko već naviklo. Samo, onako, usput, bacim pogled na po koju od njih. Neke su oronule, i onako stare i onemoćale, kao da dozivaju u pomoć! Bar malo da se našminkaju, ako ne mogu već da se obuku u novo ruho. Neke su nedavno dobile ono što im treba, i sada su lepše i sigurnije u sebe. Ali nisu zgrade moga grada tema mojih posmatranja i razmišljanja. Ljudi su ti koji privlače moju pažnju. I mladi, i oni manje mladi, i stari. Svi nekud žure.

Kuda toliko žure kada je nezaposlenost velika? Ali oni žure, trče hodajući. Lica im stegnuta, nekako namrgođena, zborana, čak i u onih mladih. Zabrinuti ljudi. Zabrinuti za sebe, za svoje najbliže. Zabrinutost često prerasta u gnev. Ali većina tih ljudi je, bar zasad, samo zabrinuta. I uplašena. Šta će biti sutra, to ih manje zanima. To je futur! Njih zanima samo prezent. I to onaj pravi, temporalni, prezent. Ne relativni ili modalni. A ko je kriv za tu njihovu zabrinutost? Za taj strah koji se nazire u njihovim očima? Oni gnevni kažu: VLAST! I mogli bismo da se složimo sa njihovim uzvikom. Po definiciji, svaka vlast je kriva za loše stanje u društvu. A u Srbiji, stanje u svim društvenim segmentima, iz godine u godinu, sve je lošije.

Sadašnja vlast za sadašnje loše stanje u društvu okrivljuje prethodnu vlast, prethodna vlast onu prethodnu, i tako se vraćamo u bližu, a ponekad i u dalju istoriju. Sve do Miloša Obrenovića, i Karađorđa Petrovića. A ponekad i do Stefana Nemanje. Ali suština je drugačija. Srpski narod je gotovo kroz celu svoju istoriju, osim u kraćim vremenskim periodima, bio pod stalnom okupacijom. I kada je imao određenu slobodu, njime su suštinski vladali vazali, bilo turski, bilo austrijski, bilo engleski. A ti vazali su morali, hteli to ili ne, da slušaju svoje nadređene. Svog suverena! I danas je Srbija delimično okupirana. Njome vladaju, suštinski, a ne formalno, stranci. Ovog puta je suveren u Briselu, bolje rečeno u Vašingtonu. A on želi da Srbiju što pre regionalizuje.

Dakle, na delu je jedan potpuno retrogradni proces! Treba svesti tu ionako malu državu na regione, odnosno feude. Ali ne samo Srbiju. I ostale, mnogo veće i moćnije zemlje, treba svesti na feude. Vlade nacionalnih država polako ukidati sve dok jednog dana, a taj dan se bliži, ne budu konačno ukinute. Šta će ovom svetu takve vlade? Kada nacionalne države odumiru, bolje rečeno kada ih suveren ukida, čemu će služiti njihove vlade. Suveren će promeniti svoje ime u Svetsku vladu. On je još uvek nevidljiv, bar za nas, obične smrtnike. Varaju se oni koji misle da je suveren Amerika. Ne, nije! Jer i po američkim gradovima zabrinuti ljudi žure! I u francuskim, španskim, italijanskim gradovima, zabrinuti ljudi žure. Trče hodajući. Lica im stegnuta, nekako namrgođena, zborana, baš kao i kod ljudi u mom gradu. Da li oni žive bolje?

Može biti, ako je parametar mesečna zarada. Više zarade novca, ali taj isti novac troše u velikim hipermarketima koji pripadaju suverenu. On je vlasnik i hipermarketa, i banaka, i fabrika, i medija, i vojski. I za razliku od starih suverena, suverena u prethodnim vekovima, koji su svoju moć gradili tako što su fizički uklanjali, ubijali, svoje potčinjene ukoliko bi im se suprotstavili, novi suveren gradi svoju moć na upravljanju životom: on kontroliše i vlada životom! Ko se usudi da mu se usprotivi, taj je optužen da je nasilnik, nacionalista, nacista, fašista, i brzo je potisnut, eliminisan, iz društvenih tokova. SUVEREN je „demokrata“. Sve što radi, to je u interesu građana, građana celog sveta. On misli umesto njih.

Ponudi im preko svoje „informatičke bombe“ edukativne i kulturne emisije poput Velikog Brata, borbene igre sa novim gladijatorima u novim arenama, crtane filmove sa agresivnim i „prelepim junacima“, porno filmove sa maloletnicima, pedofilima. Ne treba zaboraviti ni na humor koji nam nudi novi suveren. Humor u kojem se ismejavaju tradicionalne vrednosti: religija, porodica, čestitost… Svu tu plemenitost i lepotu nam nudi on, veliki nevidljivi vladar. A zabrinuti ljudi žure! Nigde osmeha!

Možda se još ovaj oblik neverbalne komunikacije može videti kod nekog beskućnika, koji je, odlučan da ne prihvati norme koje su mu nametnute, lišen svake zabrinutosti za sebe i svoje bliže. Ali taj osmeh je ironičan, prkosan. Ili kod nekog deteta. Ono je još uvek bezbrižno. Bar dok je malo. Veće dete preuzima suveren. Roditelji nisu dovoljno stručni, kaže on, da vaspitavaju svoje dete. I uskoro se može desiti da reč osmeh ostane samo jedna u nizu arhaičnih reči.

Ali nije baš sve tako kako izgleda na prvi pogled. Jedan deo ljudi, prvenstveno mlađih, odlučio je da vrati osmeh na lica! Da vrati osmeh u gradove sveta. Ti mladi ljudi se ne plaše suverena. Zašto? Zato što oni znaju ko je on i kako se treba boriti protiv njega. Udruživanjem i buđenjem onih koji su odavno zaspali, možda još daleke 1968, i do sada se nisu probudili: samo žure, trče hodajući. Ti mladi ljudi znaju da ih suveren ne može sve eliminisati. To nije njegov metod. Znaju da treba da se vrate idejama velikih državnika XX veka. Znaju da ne smeju dozvoliti da nacionalne države nestanu, jer će i ono malo slobode i demokratije što je ostalo potpuno nestati. Nestaće i osmeh. I zato verujem u te mlade ljude. Oni će vratiti osmeh i u moj grad.

*Autor je redovni profesor Univerziteta u Novom Sadu i jedan od osnivača Alternative za Srbiju