Pre neki dan prešao sam granični prelaz Karakaj i na osnovu slabo vidljivih putokaza i po nekakvom osećaju u ranim noćnim satima uputio sam se iz Malog Zvornika u Ljuboviju. Pošto sam se susreo sa samo dvoja kola i da nisam primetio nijednu otvorenu prodavnicu niti restoran kraj puta, posle pređenih 25 kilometara, počeo sam da sumnjam i da se pitam da li sam promašio pravac.
Stao sam kraj kolovoza sa namerom da zaustavim prvo prevozno sredstvo i pitam vozača da li sam na dobom putu. Kada se ni posle 15 minuta nije pojavilo nijedno vozilo ni iz Malog Zvornika ni iz Ljubovije, kod mene je poraslo uverenje da sam pogrešio pravac i da se možda nalazim na putu na kojem je obustavljen saobraćaj! Kada sam dočekao da se pojavi prvi automobil i da mi vozač kaže da je to upravo put za Ljuboviju, osetio sam pravu radost što se po mrkloj i kišnoj noći ne moram vraćati 25 kilometara.
Posle doživljenog olakšanja, u moju glavu naviralo je mnoštvo pitanja, pored ostalih: da li je u ovom delu Podrinja u tolikoj meri zamrla industrija pa se zato ne prevoze sirovine, polufabrikati i gotovi proizvodi i da li je narod u tom kraju toliko osiromašio da nema novca za gorivo i obilazak familije i prijatelja u susednim gradovima.
Pošto sam već bio svedok sumorne stvarnosti u jednom delu naše zemlje, logično se postavlja i pitanje – šta je uzrok sunovrata u tom kraju i šire. U odgovoru je nezaobilazno izneti pretpostavku da su verovatno i žitelji pomenutih gradova u fabričkim halama 90-ih godina kačili slike našeg čelnika koji je izjavio: „ako ne znamo da radimo – bar znamo da se bijemo“ i koji je podsticao ratna dejstva u okruženju i izdvajao pozamašna sredstva, ne vodeći uopšte računa o nužnom očuvanju ekonomske osnove svoje države!
Muhamed Mulaganović, politikolog iz Nove Varoši
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
