Najizrazitija odlika globalne ekonomije današnjice jesu opseg i međusobna povezanost makrorizika s kojima se ona suočava. Postkrizni period iznedrio je ekstremno brz svet, budući da se glavne napredne ekonomije, sa upadljivim izuzetkom Nemačke, bore s niskim rastom i visokom stopom nezaposlenosti, dok su glavne ekonomije u razvoju (Brazil, Kina, Indija, Indonezija i Rusija) obnovile svoj rast na nivoe od pre krize.
Ta različitost se ogleda u javnim finansijama. Odnos duga i BDP pada ka 40 odsto, dok kod naprednih ekonomija taj odnos raste u proseku ka 100 odsto. Ni Evropa ni Sjedinjene Države nisu pokrenule verodostojne srednjoročne planove za stabilizaciju njihovih fiskalnih pozicija. Nestabilnost odnosa evro – dolar odražava nesigurnost u vezi s tim koja strana Atlantika se suočava s većim rizicima.
Ovo je u Evropi dovelo do nekoliko slučajeva opadanja rejtinga suverenog duga najugroženijih zemalja, što je bilo praćeno napadima „zaraze“ koja se prelila na evro. To se čini verovatnijim.
Što se tiče SAD, rejting agencija Mudi nedavno je upozorila na suvereni dug zemlje uprkos neizvesnosti kada je reč o volji Kongresa da podigne maksimalnu visinu duga usred veoma pristrasne debate o deficitu.
Štaviše, ekonomski rast u SAD je skroman, i stiče se utisak da nastaje u segmentima trgovinskog sektora koji su izloženi i koji profitiraju od potražnje na tržištima u razvoju. Netrgovinski sektor, u kojem su bila zastupljena gotovo sva nova radna mesta tokom dve decenije pred izbijanje krize, stagnira, zahvaljujući manjku domaće potražnje i ozbiljnim ograničenjima vladinih budžeta. To je rezultiralo upornim rastom stope nezaposlenosti. U međuvremenu, trgovinska strana nije dovoljno velika u smislu konkurentnosti da bi mogla da preuzme ulogu u obezbeđivanju rasta i povećanja stope zaposlenosti.
Nasuprot tome, brzi rast i urbanizacija tržišta u razvoju obezbeđuju progres u domenu globalnih investicija, što je dokumentovano u nedavno objavljenoj studiji Globalnog instituta Mekinzi. Najverovatnije posledice jesu to što će troškovi kapitala porasti tokom sledećih nekoliko godina, zbog čega će entiteti s visokim finansijskim polugama biti izložene pritisku, uključujući vlade koje su sve više naviknute na okruženje niske kamatne stope i koje možda ne vide da je ova promena na pomolu. Zemlje sa stalnim strukturalnim deficitima tekućeg računa biće predmet dodatnih troškova spoljnih finansija, i na kraju će dosegnuti granice finansijske poluge. Tada će slaba produktivnost i konkurentnost njihovih trgovinskih sektora postati jasni.
Veliki broj ovih strukturalnih problema bili su skriveni pre krize, zbog čega su odložene tržišne i političke reakcije. U SAD suvišna domaća potrošnja, zasnovana na povećanju duga zbog kreditnog mehura, pomogla je da se održi stopa zaposlenosti i rast, mada je tekući račun davao zabrinjavajuće znake. U nekoliko evropskih zemalja vlade, potpomognute niskim kamatnim stopama, popunile su jaz nastao zbog zaostajanja u proizvodnji.
U svim slučajevima prognoze fiskalnog balansa pogrešno su zasnivane na pretpostavci o stabilnosti i održivosti postojećih puteva rasta. Pretpostavka da su benigni rast i okruženje kamatne stope bili stalno stanje stvari doveli su umesto do odgovora na sniženu domaću potražnju do strašnog propadanja fiskalne cikličnosti u naprednim ekonomijama, pošto su budžetski deficiti postali hronični.
Na tržištima u razvoju rast Kine je od suštinske važnosti zbog njene veličine i značaja kao izvoznog tržišta za Brazil, Indiju, Južnu Koreju, Japan i čak Nemačku. Međutim, inflacija predstavlja dvostruku pretnju za Kinu i izlaže opasnosti i ekonomski rast i unutrašnje jedinstvo. Veliki broj mladih ljudi koji su postali deo radne snage više nisu mogli da priušte kupovinu stambenog prostora. Zauzdavanje inflacije bez potkopavanja rasta predstavljaće delikatan čin balansiranja.
Štaviše, Kina sa SAD deli izazov ograničavanja rasta kada je reč o nejednakosti prihoda. U oba slučaja potrebno je održavati ili obnoviti podsticaje za povećanje stope zaposlenosti da bi se sprečila politička nestabilnost i socijalni nemiri. Protekcionizam širokog opsega nije verovatan ishod, bar još nije, ali to bi moglo da se promeni ukoliko se pitanjima zaposlenja i distribucije ne rukovodi dobro.
U Aziji koja je relativno siromašna kada je reč o resursima u poređenju s Bliskim istokom, Latinskom Amerikom i Afrikom, sve više cene robe, što je delimično podstaknuto napretkom tržišta u razvoju, razlog je za zabrinutost. Energetska bezbednost takođe je značajan faktor rizika, naročito kada se ima u vidu da je neizvestan ishod narodnih pobuna na Bliskom istoku.
Napredak tržišta u razvoju predstavlja svetlu tačku u svetu i stiče se utisak da će biti održiv, dok napredne zemlje prolaze kroz produženi period rebalansa i spori rast. Ali čak i tu postoji rizik. Ogromna stagnacija u Evropi ili Americi imala bi negativan uticaj na ove ekonomije, koje mogu da generišu dovoljno veliku potražnju da bi održale sopstveni rast, ali ne dovoljno da bi mogle da nadoknade ogroman pad potražnje naprednih zemalja.
Tržišta su možda predstavljala faktor u združenim efektima ovih makrorizika, koji su danas ubedljivi i usaglašeni, ali ja lično sumnjam u to. Međutim, sve zemlje imaju veliki i neposredan interes da ih smanje. Nadajmo se da će svest o ovome kao i napori G-20 i drugih međunarodnih tela da poboljšaju međunarodnu političku koordinaciju.
Autor je dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju i profesor ekonomije na Fakultetu za biznis Stern na Univerzitetu Njujork i član Instituta Huver na Univerzitetu Stenford.
Copyright: Project Syndicate, 2011.
www.project-syndicate.org
Danas ima ekskluzivno pravo objavljivanja u Srbiji
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
