„Sveti“ Dejton ili kovčeg

Iako je on bio potpisan uz velike ustupke srpske strane, koju je zastupao Slobodan Milošević (predaja srpskog Sarajeva, koridor do Goražda i status koridora oko Brčkog), danas se na njega poziva Republika Srpska, koja i slavi taj datum (u RS se 21. novembar, dan kada su završeni pregovori u američkoj vojnoj bazi kod Dejtona, obeležava kao praznik „Dan uspostave Opšteg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini“, a sporazum je zvanično potpisan u Parizu 14. decembra, prim red.). Sa druge strane, među bošnjačkim političarima postoji konsenzus da ga treba menjati u pravcu „unitarizacije BiH“ kojim bi se ugušio drugi entitet. Jedni ga slave ko neradni dan, a drugi bi da ga ukidaju ili menjaju.

Srpska strana je ubeđena da joj je Dejtonski sporazum glavni garant institucionalnog opstanka Republike Srpske i srpskog naroda na tim prostorima kao ravnopravnog sa drugima. Dejton je promovisao dva principa – paritet konstitutivnih naroda i konsenzus u odlučivanju kojim bi se sprečilo preglasavanje jednog naroda od druga dva. Na žalost, to se retko poštovalo. Tako je mimo volje građana RS, ali i mimo njenih institucije u periodu od 2001. do 2005. ukinuto na desetine nadležnosti Srpske, koji su prešli na centralni nivo vlasti. Jednostranim odlukama visokog predstavnika dekretom su ukidane izvorne i dejtonske nadležnosti Srpske i prebacivane iz Banjaluke u Sarajevo. To je sa ponovnim dolaskom Milorada Dodika na vlast 2006. zaustavljeno i proces je kasnije i preokrenut. Na primer, odmah se prekinulo i sa praksom da Vlada RS šalje dnevni red na odobrenje u OHR. Tako je Dejton u srpskoj javnosti postao „sveti Dejton“, koji se mora braniti ko najveća vrednost, a u muslimanskoj i bošnjačkoj „mrtvački kovčeg“ i „ludačka košulja“, kojih se BiH mora rešiti. Od 2006. naovamo je Srpska na neki način vraćena na mapu političke i društvene realnosti. Do tog momenta se malo spominjala u Srbiji, regionu i u Evropi. Ako bi neko dotad otišao u Zapadnu Evropu, rekli bi da je iz „Bosne“, a nekoliko godina kasnije to je bila „Republika Srpska“.

No, glavni problem u BiH nisu Srbi i njihov odnos prema druga dva naroda ili prema drugom entitetu, već odnosi u Federaciji BH. Naime, izbornim zakonima je omogućena mojorizacija Hrvata od strane bošnjačke izborne mašinerije, pa je kao posledica toga hrvatski član Predsedništva BiH četiri godine bio „politički Bošnjak“ Komšić. Hrvati su bili besni, jer su bili prevareni tako što su njihovog člana „ukrali“ političari iz Sarajeva sa oko 200.000 glasova. To je dovelo do blokade Federacije BiH i posledično haosa i na centralnom nivou vlasti. Jedina stabilna u ovom periodu bila je Republika Srpska. Kulminacija toga su i haotični pokreti nezadovoljnika u BiH, koji su dodatno destabilizovali ionako krhku „federaciju“. Da se manipuliše etničkim glasovima pokazuje i činjenica da je srpski predstavnik u Predsedništvu Mladen Ivanić pobedio za mali broj glasova koji je dobio u bošnjačkim sredinama. Isto tako se u kantonu Sarajeva sa idejom manjinskih prava poigravaju tako što kao „politički Srbi“ bivaju izabrani ljudi koji to očigledno nisu.

Sa tesnom pobedom Dodika u RS i sporim formiranjem Vlade i ovaj je entitet ušao u fazu nestabilnosti. Iako se očekuje da ubrzo predsednik Dodik formira svoju entitetsku vladu, na centralnom nivou njegova opozicija koju predvodi SDS, pravi pakt sa Izetbegovićevim SDA. Sa druge strane Dodikov saveznik je Čović i HDZ, koji u Srbima vide jedinu svoju uzdanicu u borbi za nacionalnu emancipaciju i treći entitet (koji je strateški cilj hrvatske zajednice). Ukoliko bi Dodik imao entitetsku vladu, a opozicija napravila vladu sa SDA, to bi dovelo do nestabilnosti u funkcionisanju BiH, jer postoje i natezanja na liniji člana Predsedništva BiH Ivanića i predsednika Dodika oko toga čija će biti „poslednja“. Ovo sve naravno deluje vrlo komplikovano onima koji ne žive u „eksperimentu zvani BiH“ u jednoj rogobatnoj državnoj zajednici, kakvu ne poznaje politička teorija, ali je suština u tome da, ako se ignorišu legalni predstavnici tri konstitutivna naroda, imate blokadu i opstrukciju rada državnih institucija.

Ako se u Federaciji odlučuje bez autentičnih predstavnika Hrvata imate ozbiljan problem i blokadu sistema. Ako na centralnom nivou vlasti nemate autentične predstavnike srpskog naroda – Dodika ili bošnjačkog Izetbegovića ili hrvatskog Čovića, vi nećete imati normalnu ni funkcionalnu državu.