Tajna nuklearnog sporazuma

 Ali zašto je SAD trebalo više vremena da se pomiri s revolucijom ajatolaha Ruholaha Homeinija u Iranu, nego s revolucijom Maoa Cedunga u Kini? Naravno, jedno objašnjenje za to jeste iščašeni diskurs o onome što je DŽordžBuš tupavo nazvao „globalni rat protiv terora“, u kojem je Iran, zajedno sa Irakom i Severnom Korejom, bio označen kao deo međunarodne „osovine zla“. Kao rezultat, američki zvaničnici su svaki potez ka diplomatskoj normalizaciji smatrali neprihvatljivim „popuštanjem“.

Moralistička spoljna politika Bušove administracije samo je osnažila stav Amerike od iranske Islamske revolucije 1979. A istorija i u kurs te revolucije nalaže da je potrebno pronaći potpunija i uverljivija objašnjenja događaja skorijeg datuma. Tipična matrica u živom sećanju jeste da su konzervativci na vlast dolazili posle umerenjaka. U Sovjetskom Savezu, na primer, konzervativci su bili ti koji su nakon Drugog svetskog rata težili da izvoze marksističko-lenjinističku revoluciju, osudivši svet na decenije Hladnog rata.

Tako je i sa Iranom. Nakon smrti Homeinija 1989, praktični Ali Akbar Hašemi-Rafsandžani je postao predsednik, a njega je sledio Mohamed Hatami, koji je bio orijentisan ka reformama. Ali su konzervativci uzvratili udarac. Kada je Hatamijev program reformi bio neefikasan, Mahmud Ahmadinežad, oficir milicije Basij, koji nije bio naročito poznat, izabran je za gradonačelnika Teherana 2003. (nakon što je na izbore izašlo samo dvanaest odsto birača grada), a onda je porazio Rafsandžanija 2005. na izborima za predsednika. Ahmadinežad, fanatični sledbenik Homeinija, prvog imama revolucije, bio je podsetnik na populistički začetak revolucije. Cilj promovisanja agresivne nuklearne politike bila je odbrana Homeinije borbe protiv Amerike, „Velikog Satane.“ Tek kada su iranski birači izgubili strpljenje zbog Ahmadineždove nekomopetentnosti i izabrali Hasana Rohanija 2013, moglo se reći da je Islamska revolucija okončana.

Da li je Amerika mogla da izbegne traćenje tih godina za vreme Ahmadinežada? Njegovi prethodnici su ulagali ozbiljne napore da unaprede odnose sa SAD. Ohrabren pobedom koalicije pod rukovodstvom SAD u Zalivskom ratu 1991. protiv Iraka, Rafsandžani je 1995. uputio SAD veoma jasne signale da je spreman da obnovi diplomatske veze. Klintonova administracija je ignorisala Rafsandžanijeve signale i američki kongres je sledeće godine jednoglasno usvojio Akt o sankcijama Iranu i Libiji. Rafsandžani je delimično bio i talac konzervativnih protivnika koji su namerili da sabotiraju njegove spoljnopolitičke inicijative precizno tajmingovanim akcijama terora u Francuskoj, Nemačkoj i Argentini. Klinton i njegova državna sekretarka Medlin Olbrajt su na Generalnoj skupštini UN 2000. ozbiljno shvatili predlog Rafsandžanijevog naslednika Hatamija o „dijalogu civilizacija“ da bi se otvorilo ono što je nazvao „pukotinom u zidu nepoverenja“ između Irana i SAD. Iranski vrhovni lider ajatolah Ali Hamenei je nažalost prisilio svog predsednika i šefa diplomatije da izbegnu planirano rukovanje sa američkim kolegama. Uslediće najgore za one koji su se nadali boljim odnosima SAD i Irana. Prvo je usledio Bušov govor o „osovini zla“ 2002. Onda, u februaru 2005, malo pre nego što će konzervativni Ahmadinežad započeti svoj prvi predsednički mandat, Buš je zvanično odbio nuklearni sporazum o kojem je Rohani pažljivo pregovarao i koji su krajem 2004. potpisale Francuska, Nemačka i Britanija.

Dok je Iran skenirao strateški horizont, činilo se očiglednim da su SAD izvršile invaziju na Irak zato što Sadam nije imao oružje za masovno uništenje. Zbog toga je Ahmadinežadovo insistiranje na nuklearnim „pravima“ Irana postalo popularno u iranskim masama, kao i u srednjoj klasi. Uprkos narodnom razočaranju u Ahmadinežadovu eru, taj sentiment i dalje odnosi prevagu u Iranu. Nuklearni sporazum koji je postignut prošlog meseca proizvod jednog drugačijeg političkog konteksta – predsednik Barak Obama je želeo da učini sporazum sa Iranom delom svoje zaostavštine, a ovog puta je Rohani kao predsednik mogao da pregovara uz punu podršku Hameneija, s kojim (za razliku od Hatamija) blisko sarađuje. Ono što se sada za Iran računa više nije ideologija, većnacionalni interes i realpolitika. Upravo iz tog razloga sada hvata sebe kako podržava protivnike revolucionarnog islama – Bašara al Asada protiv islamista u Siriji i Hute protiv Al Kaide u Jemenu. I upravo iz tog razloga ne samo da je potpisao nuklearni sporazum s Velikim Satanom, veći prećutno sarađuje s njim u borbi protiv Islamske države, njihovog zajedničkog neprijatelja.

*Autor je osnivačUdruženja za proučavanje persijskih društava i profesor sociologije i direktor Instituta za globalne studije Stoni Bruk pri Univerzitetu Njujork u Stoni Bruku.

Copyright: Project Syndicate, 2015.

www.project-syndicate.org