Teorije zavere umesto religije

Nužna konsekvenca takve koncepcije jeste teza da su formalno-institucionalne razlike između političkih sistema (totalitarni, autoritarni, autokratski, liberalno-demokratski) puki privid, jer je formalno-pravni oblik državnog uređenja plod perfidnih manipulacija najmoćnijih masovnom svešću, manipulacija koje su usmerene na to da prikriju suštinu svakog pravno-političkog sistema – sposobnost pravljenja zavera. Primera radi, prema autorima pomenutih teorija, razlike između staljinističkog sistema unutar kojeg je ubijeno više nedužnih ljudi nego u nacizmu, i parlamentarnog sistema u osnovi kojeg je vladavina prava, u suštini nema, jer suštinu oba sistema čine konspirativne grupe koje iz senke diriguju celokupnim društvenim životom. Naravno, nijedna realistična teorija neće negirati da u svakom sistemu postoje konspirativni elementi, uključujući i špijunažu, ali će ona označiti naivnom onu teoriju koja drži da je zavera glavni ključ za odgonetanje načina na koji je uski krug zemalja (ili jedna zemlja) postao najrazvijeniji u vojnom, političkom, ekonomskom i tehnološkom pogledu. Po ovoj poslednjoj teoriji, Kina je u proteklom periodu ostvarivala najveće stope rasta, ne zato što se otvorila prema svetu i prema tržišnoj ekonomiji i slično, već zato što je uspela da znatno podigne svoju konspirativnu sposobnost.

Najteži problem sa kojim se suočavaju teorije zavere jeste pitanje zašto bi se apsolutna moć skrivala? Najveći vlastodršci u modernom dobu, oni koji su bili gospodari života i smrti svojih podanika (Hitler, Staljin, Mao Cedung, Tito, Franko), nisu krili svoju enormnu moć. Naprotiv, oni su je javno demonstrirali kako bi zastrašivali potencijalne protivnike. Svaki od njih je bio u centru medijske pažnje, upravo zato što su oni totalno kontrolisali medije. Isto tako, svaki od njih se obraćao masama na trgovima i tako stavljao do znanja svojim potencijalnim neprijateljima na čijoj strani je narod i politička moć.

U savremenoj varijanti, teorija zavere tretira predsednike Amerike, koji su izabrani na neposrednim izborima, kao igračke-lutke nekolicine najbogatijih krupnih kapitalista, jer navodno oni odlučuju o tome ko će biti predsednik, a ne građani-birači. Naravno, ta nekolicina svemoćnih prebiva u dubokoj anonimnosti. Nikada niko sa sigurnošću ne može reći ko su oni, jer kada bi se oni razotkrili, to bi bio pouzdan znak da nisu vešti zaverenici. I kada bi teza o tome da Amerikom vlada nekolicina svemoćnih zaverenika bila tačna, ona ne bi imala nikakvu eksplanatornu moć, jer po njoj važi pravilo da je zavera savršenija što manje znamo o načinu njenog funkcionisanja.

Uz to, određeni broj američkih predsednika ušao je i u američku i u svetsku istoriju; njihove se godišnjice rođenja i smrti obeležavaju; izrađene su njihove biste, oni su, zahvaljujući svome delu, ušli u školske udžbenike itd. Nasuprot tome, njihovi navodni gospodari, čije su naloge ovi predsednici pokorno izvršavali, ostaju u anonimnosti i tokom života i posle smrti. Arcanum dominationis (svet u kojem je uspostavljena dominacija tajanstvenih) bio bi imperija kojom vladaju svemoćni, ali nevidljivi vladari, koji nekako uvek iznova uspevaju da uspostave unutargrupni konsenzus.

Konkurencija je drugo ime za kapitalizam. Utemeljivač liberalne demokratije, Imanuel Kant, napisao je pravu odu ljudskom egoizmu i duhu konkurencije: „Neka je, dakle, hvala prirodi za netrpeljivost, za surevnjivu takmičarsku sujetu, za nezaježljivu žudnju za imovinom, pa i za gospodarenjem! Bez njih bi sve vrsne prirodne obdarenosti u čovečanstvu ostale nerazvijene i uspavane. Čovek želi slogu, ali priroda zna šta je bolje za njegovu vrstu: ona želi neslogu.“ Međutim, ovaj svet svekolike konkurencije, u kojem caruje deviza „ko bi gore, sada je dole“, jeste, po teoriji zavere, svet totalnog plana, jer se njegove ključne pulsacije odvijaju po diktatu uske grupe ljudi, čiji se kolektivni um može izjednačiti sa umom „nevidljivog boga”. Zar apsolutna diskrecija apsolutne moći nije nešto što bi bilo dijametralno suprotno ljudskoj prirodi? Koja to svemoć, ukoliko zaista postoji, ne bi težila svojoj javnoj promociji? Zar se jedan od Rokfelera nije bezuspešno kandidovao za predsednika Amerike u težnji da spoji ekonomsku i političku moć, što je dokaz da ove dve vrste moći ne moraju da se poklapaju.

U dosadašnjoj istoriji kapitalizma, na „svetskom tronu“ smenjivale su države: prvo je na to mesto zasela Holandija, zatim Velika Britanija, koja je potom ustuknula pred Amerikom. Kada Amerika siđe sa tog „trona“ – a jednom će sigurno sići – da li će to biti posledica opadanja njenih zavereničkih sposobnosti ili nečega drugoga? Da li Amerika svoje tzv. humanitarne vojne intervencije, koje su protivne međunarodnom pravu, izvodi iznenada i tajno, ili ih unapred najavljuje, svesna svoje vojne superiornosti nad svojim metama.

Slično religiji, teorije zavere mogu delovati terapeutski na ljude, jer čovek može lakše izdržavati vlastite tegobe i poraze, ukoliko veruje da njihov uzrok ne leži u njemu samom već u nekim nevidljivim zlim silama. No, religija može imati i veoma korisnu funkciju, što se za teorije zavere teško može reći. One podstiču lenjost duha i umrtvljuju poriv za istraživačkim mišljenjem, jer čemu istraživanje ako smo uvereni da o sudbini sveta odlučuju tajne zavereničke grupe koje se, u načelu gledano, ne mogu identifikovati i čiji se perfidni način upravljanja ne može utvrditi.

Autor je publicista iz Beograda