Posle odluke Međunarodnog suda pravde (MSP) u Hagu da „jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova nije u suprotnosti sa međunarodnim pravom“, već su se pojavili mnogi komentari, a svakako će ih i nadalje biti. Ne mogu da se otmem utisku da je, i pored evidentno jakog lobiranja u korist Kosova, na našoj strani bilo neshvatljivih propusta bez kojih bi obrazloženja predsedavajućeg MSP bila makar malo manje uverljiva. Uprkos ponižavajućem udvaranju, pokazali smo nemoć da se približimo najjačem lobisti (SAD), jer nismo u stanju da ponekad razmišljamo i na njihov način. Država poziva na jedinstvo, na organizovane snage da se spase što se spasti može (sada bi i parče Kosova bilo dobrodošlo), uspaničeno i brzopleto podnosi rezoluciju o Kosovu GS OUN, ali se, po pravilu, potezi vuku kasno, kada više popravki nema.
Politički i strateški interes Amerike na Kosovu je više nego očigledan, a jednom zauzet stav u Beloj kući teško se menja. Velika je to procedura čak i pod uslovom da postoji inicijativa za korigovanje, a da ne govorimo o promeni stava. Dakle, znali smo kakav je stav Amerike, čuli smo njene argumente na izlaganju mišljenja za nezavisnost Kosova i protiv nje i ostalo je samo da se nadamo čudu da će najmoćnija sila u svojoj poziciji nešto promeniti. Naravno da se to nije desilo i rezultat je tu.
Međutim, mene kao pravnika (i diplomatu) više brinu dve stvari o kojima je na vreme trebalo misliti: 1. Pitanje sudu „da li je jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova u skladu sa međunarodnom pravom“, i 2. Traženje mišljenja od MSP o postavljenom pitanju?
Euforično smo doživeli rezultat glasanja na GS OUN uludo verujući da će i odluka MSP po nas biti povoljna. Čisti politički diletantizam, jer se s razlogom moglo verovati da će naše pitanje na GS proći, ali smo nadalje, za razliku od Albanaca, lobirali na pogrešnoj strani na kojoj, čak i one jače karike nisu bile dovoljno pouzdane, i posebno, nismo se na pravi način pripremili da rezoluciju 1244 sagledamo i sa aspekta manje povoljnog za našu stranu. Ovo jednostavno zato što su njenim donošenjem oduzete sve ingerencije SRJ nad teritorijom Kosova i uveden je međunarodni protektorat. Logično je da on traje dok se ne stvore uslovi za uspostavu demokratske vlasti! Ona je u međunarodnoj zajednici tretirana kao demokratska, jer je izražena voljom albanske većine, a što su Srbi, po sistemu „ko u klin, ko u ploču“, slušajući ovu ili onu partiju, propustili da učestvuju u parlamentarnoj raspravi i iznesu suprotan stav prema nezavisnosti, njihov je problem. Ne znači da bi svojim prisustvom uspeli da spreče odluku parlamentarne većine, ali bi se njihov glas čuo, znalo bi se da postoji različito mišljenje i ne bi bilo jednoglasne odluke o proglašenju nezavisnosti pokrajine.
Sa onako postavljenim pitanjem, moglo se očekivati da će MSP svoje mišljenje bazirati na rezoluciji 1244 za šta naša strana nije bila dovoljno spremna. Očekivalo se da će sud raspravljati više o istorijsko-kulturno-etničkim pitanjima, što se, nažalost, nije dogodilo, i to opravdano. Šta ste tražili, dobili ste! O ovim pitanjima sud je mogao raspravljati i meritorno odlučiti isključivo po tužbi (bilo je mišljenja za ovu opciju) da je bila podneta, a ne i za zatraženo mišljenje o pitanju onakvom kako je bilo postavljeno.
Obrazloženje predsednika B. Tadića javnosti da je podnošenje tužbe bilo tretirano u stručnom timu i na vladi i nije prihvaćeno iz razloga što je trebalo tužiti jednu, ili više država koje su priznale Kosovo, a sa kojima mi moramo da održimo dobre odnose, potpuno je neprihvatljivo iz dva razloga: 1. Udvoričko ponašanje prema državama koje nam nimalo dobroga ne žele i 2. Nije trebalo tužiti njih, nego Kosovo! Evo zašto:
Svaka država ima legitimno pravo da prizna ili ne prizna drugu državu i to ne može sprečiti čak ni MSP. Znači da bi tako usmerena tužba bila unapred osuđena na propast, a posebno je pitanje što se na vladi i u stručnom timu razmišljalo na pogrešan način.
Da je tuženo Kosovo (nema opasnosti od implicitnog priznanja državnosti, jer se upravo to osporava), u našoj tužbi bili bi navedeni svi istorijsko-kulturno-etničko-geografski i drugi razlozi koji govore u prilog tvrdnji da je Kosovo (i Metohija) sastavni deo Srbije i da, osim populacione većine, Albanci nemaju nijedan drugi argument ni element državnosti koji bi mogao da bude prihvaćen na sudu u njihovu korist. Posebno je značajno što bi MSP u ovom slučaju morao da bude sastavljen od profesionalnih sudija.
U ovom kontekstu valja se prisetiti tužbe MSP-u Kraljevine Maroko protiv Fronta Polisario, kojom je traženo da se sa istorijsko-geografskog aspekta utvrdi da je Zapadna Sahara sastavni deo Kraljevine Maroko. Sud je (po mom sećanju) pre tridesetak godina doneo odluku u korist Maroka, a Front Polisario, koji je u ono vreme priznalo preko 80 zemalja (među njima i SFRJ) i dalje vodi političku bitku pred organima OUN, iako je u međuvremenu oko 50 zemalja povuklo priznanje (među njima i SCG), a Kraljevina Maroko ima puni suverenitet nad teritorijom Zapadne Sahare.
Poznato je da mišljenje MSP nije obavezujuće, ali će imati veliki uticaj na neodlučne države da priznaju Kosovo kao nezavisnu državu. Čak i negativna odluka po tužbi (u šta sumnjam), imala bi isti efekat, ali bismo bar znali da smo Kosovo definitivno izgubili. Ovako bitku je izgubila vladajuća stranka u koaliciji sa gubitnikom (uz sugestiju, da ne kažemo naređenje „prijatelja“ sa kojima ne treba da se zameramo) u čije vreme je usvojena rezolucija 1244, a narod ćemo i dalje zamajavati da je Kosovo naše, da tu „kvazi državu“ nikada nećemo priznati, da ćemo se boriti svim diplomatskim i političkim sredstvima i sl., ali će ipak najvažnije biti ne izgubiti u narodu podršku, koja će ovu garnituru održati na vlasti, ili pomoći onoj drugoj da na vlast dođe.
Autor je advokat iz Beograda i raniji ambasador
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
