Tvrđava pakla i Arkadija

Za opis i vrednovanje društveno-političkih sistema i savremene politike nisu dovoljni široka znatiželja, moralni stav i nesumnjive činjenice koje taj stav podupiru. Mora postojati i nešto treće – osećaj za celinu, integralan pristup, (naj)širi kontekst u kome se neka društvena pojava događa. Šta to praktično znači?

Kritike Čomskog mahom se odnose na zapadni društveno-politički kontekst, a prevashodno su upućene ostatku sveta – čitaocima nerazvijenih zemalja Azije, Afrike, Latinske Amerike… On kao da im upućuje poruku: ne patite što niste kao Zapad, Zapad je gori od vas! Ne znamo da li je to gledište Čomskog ili metodološka greška. Po intonaciji i implikaciji mnogih njegovih tekstova reklo bi se da Zapad sagledava kao tvrđavu pakla, dok nerazvijeni svet vidi prilično pastoralnim očima, kao još neiskvarenu Arkadiju. Čomski ne situira internu kritiku u integralnu, ignoriše razlikovanje tih nivoa. Bilo da svesno ili podsvesno ignoriše integralnu kritiku, odnosno ocenu konkretnih društveno-političkih fenomena parametrima univerzalnih vrednosti, Čomski se ogrešuje o istinu. Ako represivnim društvima svakodnevno obilato podastire greške i manjkavosti građanskog demokratskog društva, a da njegovi zaključci ne sadrže poruku: „ne likujte što je na Zapadu loše, kod vas je mnogo gore“, šta je istina i koja je moralna i humanistička dobit od te kritike? Istina će se pojmiti: „građansko društvo je najgore od svih društava“, a podrazumevajuća poruka: „ne ugledajte se ni slučajno na njega, birajte bilo koji drugi put, a najbolje je da se vratite u primitivniji (prethodni) oblik društva, da se vratite u čistu prirodu, u šume, vrbake i pećine“. Često čujemo, doduše, i doslovno takve ekološke poruke, ali čini nam se realnijom Čerčilova ocena da demokratija ima sto mana a samo jednu vrlinu – da je najbolji od postojećih sistema, a u skladu sa tom izrekom i opaska istoričara Lorda Ektona: „Svaka vlast kvari, a apsolutna vlast kvari apsolutno.“ Drugim rečima, svaka konkretna kritika vredi onoliko koliko dotiče jezgro ili sistem temeljnih humanističkih vrednosti, onoliko koliko joj vrede kriterijumi i reperi.

Ako iz te vrednosne optike posmatramo fenomen sile, ne možemo reći da su borba za slobodu i borba protiv slobode iste, da su teror i obračun sa terorom jednaka zla. Ovu iznuđenu silu pogrešno nazivamo nužnim zlom, tačan naziv bi bio – nužna sila. U građanskom društvu kritika je modus vivendi, kritička (samo)refleksija je duh svakodnevice. Neprestano se greši, ali se i neprestano ispravljaju greške. U represivnom društvu je obrnuto: sistem je nepogrešiv, nema šta da se ispravlja pošto je sve savršeno. Ko ne misli tako, neprijatelj je i mora se osuditi. Ako angažovani intelektualci neprestano ne problematizuju tu naopaku vrednosnu dihotomiju, sudeluju u njoj!