U potrazi za pokroviteljima

Nažalost, za turskog državnika se vezuje čitav niz nezgrapnih izjava kojima je tretirao prostor jugoistočne Evrope i neuralgične odnose koji dominiraju između ovdašnjih etničkih i konfesionalnih zajednica. Podsetimo da je 2012, prilikom posete Sarajevu, rekao da mu je Alija Izetbegović ostavio Bosnu i Hercegovinu u amanet jer je ona ostavština Osmanlija. Tokom obilaska Prizrena 2013, pred više hiljada ljudi, kazao je da je Kosovo Turska, a Turska Kosovo, kao i da kosovski i turski narod imaju istu istoriju i civilizaciju. Poslednji incident se dogodio tokom Erdoganove ovogodišnje posete Beču, kada je izneo viđenje da su Austrijanci potomci Osmanlija, nakon čega je čitavo austrijsko rukovodstvo odbilo da se sretne sa njim, sem ministra spoljnih poslova, koji mu je preneo stav svoje vlade po tom pitanju. Dakle, reč je o političaru sa dobrom istorijom netaktičnih izjava, pa zato i ne iznenađuje, što je i ova informacija prihvaćena zdravo za gotovo, uprkos demantija turskih ambasada u Beogradu i Sarajevu. Posebnu konsternaciju je ovaj incident izazvao u Republici Srpskoj i Federaciji BiH, u kojima se, takođe, zahuktava predizborna kampanja, ali i u kojima postoji najživlje očuvana tradicija odnosa prema turskoj i njenoj viševekovnoj ulozi na ovim prostorima.

Zrelim reakcijama zvaničnih političkih institucija sa ovih prostora, tenzije nisu dalje eskalirale i ovo bi ostalo upamćeno kao još jedna bizarnost, karakteristična za odnose među balkanskim državama i narodima, da se sve nije pretvorilo u malu studiju karakterologije ovdašnjih zajednica. Frustracije zbog nesposobnosti za samorealizacijom i emancipacijom u modernoj epohi, kao i nespremnosti da samostalno rešavamo sve svoje nagomilane konflikte, ljudi sa južnoslovenskih prostora kao da projektuju kroz očajničku potrebu da kolektivitet kojem pripadaju ima moćnog patrona i zaštitnika među velikim silama. I to uglavnom one koje su istorijski procesi usmeravali ka širenju uticaja na ovim zlosrećnim prostorima. Sva lokalna razočarenja i očekivanja se onda učitavaju kroz prizmu romansirane i uglavnom činjenično neodržive mitologije odnosa i emocionalnih veza. Kada već sami nismo sposobni da rešavamo svoje probleme, te da se razvijamo i napredujemo, dobro je da uz nas bude neki snažniji i veći brat, koji će umesto nas samih da eliminiše sve ono što nas sprečava da ostvarimo kolektivnu katarzu. Kao kada se deca sukobe na ulici, a onda jedni drugima prete starijim drugarima.

Svaki narod nekadašnje Jugoslavije ima takvih snevanih zaštitnika koji je spreman da im priskoči, kada lokalni problemi postanu nerešivi. Za Hrvate to je Nemačka, Bošnjacima i muslimanima Turska, Srbima Rusija, Albancima Amerika… Tragedija takvog razmišljanja je u potpunom odsustvu svesti kako funkcionišu međunarodni odnosi, šta su determinante geopolitike na zapadnom Balkanu, kao i kakva je logika interesa velikih sila. Svi zajedno, bez obzira po čemu se delimo i šta nas razlikuje, time pokazujemo kolektivnu nezrelost i nesposobnost da sami vodimo svoje poslove. Naravno da u mnogobrojnim istorijskim događajima uvek možemo pronaći i argumente koji mogu da opravdaju naša očekivanja i investirane emocije prema voljenim nam velikim silama, ali oni nikada ne potvrđuju pravilo.

Ako se, u popularnoj geostrategiji planeta naziva prema jednom delu Zbignjeva Bžežinskog – ‘’Velikom šahovskom tablom’’ – to još uvek ne znači da se na svakom njenom delu vodi jedinstvena partija. Odnosi između velikih igrača su uvek višeslojni i multidimenzionalni, najčešće neuhvatljivi logici malih kibicera, koji kroz simplifikaciju i navijačka opredeljenja, pokušavaju da i sami realizuju mrve samopoštovanja. Iz tih razloga, čak je i lokalnim elitama neshvatljivo kako, na primer, Angloamerikanci i Rusi imaju konflikta na mnogobrojnim tačkama na Zemlji, ali i da im se interesi poklapaju na pojedinim poljima, kakav je recimo Balkan, kada treba sprečiti realizaciju strateške dubine nekih drugi geopolitičkih subjekata.

Za nas male, sa ovih prostora, preko čije egzistencije se surovo razrešavaju strateške igre velikih, interes nije u ostrašćenom navijanju na mečevima koji drugi igraju. Da definišemo šta su nam prioriteti i kako da u epohi globalnih interakcija ostanem konkurentni i jaki, makar na regionalnom nivou. To podrazumeva i da su nam primarni vlastiti interesi i napredak, a da se sa velikim sarađuje onda kada je to od obostranog značaja. Možda je projekat gradnje gasovoda Južni tok upravo najreprezentativniji model kako interesi malih država mogu da se inkorporiraju i u šire strategije. Rešenje je, dakle, u saradnji sa velikim silama na realnim projektima koje će afirmisati ovdašnji prostor i zajednice, a ne u mitomanskom tumačenju istorijskog konteksta i međunarodnih odnosa, prožetom viškom emocija, tamo gde za tim, objektivno, ne bi smelo da bude mesta.

Autor je jedan od osnivača Treće Srbije