U Putinovom „svemiru“

 U to spadaju i pomno praćenje i analiziranje ne samo onoga što prvi čovek Rusije čini ili govori, već i pravljenje slike unutrašnjeg sveta njegove ličnosti. Profajleri to rade da bi se predvidele njegove aktivnosti u budućnosti.

Zbog čega toliko i propagandno i analitičko bavljenje ličnošću jednog čoveka, pa makar on bio na čelu jedne tako velike države? Pre svega, reč je o značaju Rusije, koja nije samo najveća po površini država na planeti sa ogromnim ljudskim i prirodnim resursima, već je i po rečima Kisindžera zemlja sa dugom i jakom imperijalnom tradicijom. A to je značajnije i od količine energenata koji se proizvedu ili proizvoda široke potrošnje.

Rusija je deo globalnog sistema u svakom pogledu i ona ne ugrožava opstanak tog sistema, kao što nema ni ambiciju da sa trona globalne hegemonije skine Ameriku. No, u čemu je onda problem sa Rusijom? Pa, verovatno u tome što ona igra po pisanim i nepisanim pravilima globalnog poretka, ali ima i potencijal da izađe, barem malo, iz okvira koji su odavno postavljeni. Ono što brine zapadne centre moći je da su pučem u Kijevu i dolaskom na vlast neofašista i rusofoba koji su u ofanzivi protiv proruskih ustanika – doveli Rusiju u tešku situaciju. Kad je protivnik doveden u tešku ili bezizlaznu situaciju, on nema šta da izgubi i spreman je da mnogo više rizikuje.

Predsednik Rusije, njegovo okruženje, ali i veći deo ruske javnosti, imaju posle višemesečnog ukrajinskog rata sasvim drugačiji pogled na Zapad i na međunarodne odnose. Mnoge iluzije su se razvejale, a opet neki drugi istorijski stereotipi ojačali. Istovremeno su i slabosti postale vidljivije, ali i spremnost da se „pređe crta“ postaje vidljivija. Isto tako, i lični osećaj obmanutosti od strane „evropskih partnera“ kod ruskog državnog vrha je faktor koji se ne sme potceniti. Do čega to može dovesti, nije nikom potpuno jasno.

Kolika je „briga“ za psihološko stanje Putinovo svedoči i Njujork tajms, koji je nedavno cinkario Merkelovu kako je ona rekla Obami da ruski predsednik izgleda „živi u nekakvom svom svetu“. Nešto slično je rekao i Džon Keri: „U poslednje vreme se rađa skoro opipljiv osećaj da on (Putin) stvara nekakvu svoju realnost, svoj svet odvojen od stvarnih činjenica…“. On je na to dodao: „Pred nama je tip ličnosti čije su reakcije potpuno protivrečne svim lekcijama koje smo tokom poslednjih 60-70 godina već savladali“. Po njemu, sve što Putin čini je protivrečno i nelogično. Sve ovo govori o određenoj nelagodnosti, jer pred sobom imaju čoveka koji bi mogao povući neke iznenađujuće i po njih nezgodne poteze.

Odluke koje će Putin doneti zavise od njegove procene dometa zapadne „ukrajinske ofanzive“ ili, konkretnije, koji su pravi ciljevi Vašingtona na prostorima bivšeg SSSR-a. Ako bi on i njegovo okruženje procenili da je reč o „osveti za Siriju“, sa ciljem da se pokvare odnosi na relaciji Berlin – Moskva, oni će voditi umereniju politiku. No, ako bi procenili da je dolaskom proameričkih snaga na vlast u Kijevu i ofanzivom na istočni proruski deo zemlje samo započeta duga kampanja kojoj je cilj slabljenje i destabilizacija Rusije, oni će shodno tome voditi sasvim drugu politiku – daleko radikalniju. Čini se da je Putin, a naročito njegovo okruženje više sklono prvom „taktičkom“ objašnjenju, no nije bez osnova ni teza da postoji velika dilema kod ruskih upravljača oko toga. Zbog svega toga je tolika operativna i strateška vrednost saznanja

onog šta se nalazi u „Putinovoj glavi“.

Samo naivni su se mogli pitati – zašto Putin nije ušao u rat u Ukrajini, no isto tako samo naivni misle da on može tek tako i napustiti proruske snage na istoku te zemlje. Naime, Putin je do sada pokazao da je oprezan „ziheraš“, ali i neretko aktivan geopolitički igrač koji nikad ne bi rizikovao veliki sukob sa Amerikom i NATO-om. Isto tako, ogroman značaj za Rusiju imaju ekonomski odnosi sa zemljama EU, a pre svega sa Nemačkom, a oni bi bili razbijeni ulaskom u otvoreni vojni sukob sa kijevskim režimom. Na kraju, Rusija za neki veći sukob, naročito sa NATO-om, po procenama ruskih analitičara, i nije spremna. No, isto tako je ugrožena unutrašnja stabilnost Rusije ako bi mirno posmatrali „kijevsku oluju“ i progon proruski nastrojenih stanovnika Ukrajine. Na spoljašnjem planu bi bio doveden u pitanje i njen status regionalne sile, ali i poštovane države. U prvoj fazi ukrajinske krize je prisajedinjenjem Krima Moskva uspela da parira Kijevu i Zapadu, no postavlja se sada pitanje da li Putin ima i drugog keca u rukavu.

No, bez obzira kakav bio razvoj sukoba u Ukrajini i ruski odgovor na zapadni izazov, jasno je da posle februarskog majdanskog puča ništa u Rusiji, pa ni u Evropi neće biti po starom. Kijevski šok je razdrmao Rusiju i danas Evropa, ali i svet, ulazi u novu dinamičnu fazu međunarodnih odnosa koji mogu eskalirati i u veliki rat. Što se tiče Putina, on je svestan da je ovo njegova utakmica života i da mu nikako neće biti lako, ali ni Zapadu s njim.

Autor je politički analitičar