Ubuduće bez futura, molim

Građanima je potpuno uskraćeno pravo na dobar život u sadašnjem vremenu. Političari su nam sve dobre životne sadržaje u prezentu (sadašnje vreme) premestili u futur. Prezent nam je ostao neka vrsta osmatračnice sa koje posmatramo bajkovitu budućnost. Ponekad, zaslepljeni svetlima rajske budućnosti, lutamo u sadašnjosti sve teže pronalazeći put koji vodi u tom smeru. Onim nesretnicima, koji zbog lutanja ne izbasaju na ovaj put, obezbeđena je svetla budućnost u zagrobnom životu.

Ne bi bilo naodmet suspendovati i pravo na upotrebu perfekta (prošlo vreme) jer ga političari koriste kao univerzalni razlog za sva naša posrtanja. Što je bilo, bilo je. Događanja u prošlom vremenu svako tumači u skladu sa svojim interesima bez obzira na istorijsku istinu. A i mi, odavno, iz svoje prošlosti ne izvlačimo nikakve pouke. Zloupotrebljen je i imperativ. Jer sve što „moramo“ učiniti mi upravo to prvo ne učinimo. I njega treba izbaciti.

Iz upotrebe, komotno, možemo izbaciti i prideve savestan, moralan, obrazovan, smeran… Za društvo u kojem živimo oni ne znače ništa. I komparacija prideva je dovedena u pitanje jer političari za sebe i svoja dela upotrebljavaju samo superlativ; o sebi sve najbolje. Uporno nam govore da će biti bolje, a bolje je gradacija prideva dobro. Pošto živimo loše, ispravno je reći da ćemo živeti manje loše. Put do dobrog života koji nam neprestano obećavaju je dalek i neizvestan. Malo smo limitirani činjenicom da smo smrtna bića (neki na pozicijama vlasti ne misle tako).

I lične zamenice treba redukovati. Potrebna nam je samo lična zamenica ja. Ličnu zamenicu vi dozvoljeno je koristiti samo dok građani ne izglasaju nečije ja. Čijem su to „političkom ja“ uopšte potrebne druge vlastite imenice i zamenice? A tek brojevi! Oni više uopšte ne odražavaju svoje pojmovno određenje. Brojčano iskazanim vrednostima više niko ne veruje. Tome je kumovala „kreativna“ zvanična statistika. Recimo, nula, ili neučinjeno ništa, ima ogromnu vrednost. Iza procentnog računa kriju se ogromne obmane javnosti. Poslednji se, neretko, nalazi na mestu gde bi trebalo da stoji prvi. Manje je više a nedovoljno dosta.

I pravila sintakse su ugrožena. Nekim ministrima nije pošlo za rukom da „uguraju“ subjekat i predikat u istu rečenicu u dva mandata. I mada je čovek misleće biće, mnogi političari ne propuštaju priliku da to dodatno naglase pa kažu: „Po mom mišljenju, ja mislim“. Prvo govore pa onda smišljaju šta su hteli reći. Svi govore ono što ne misle, a onda se čude zašto ih ne razumemo. Njihovu gramatiku, sintaksu, morfologiju i semantiku ne razumeju ni oni. Kako onda da ih razumemo mi. Nego, prvo ukinimo političarima pravo na upotrebu futura. Bolje ćemo razumeti i njih i sebe.

Autor je predsednik Komore malih i srednjih preduzeća