Ugrožavanje autonomije univerziteta

P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

Donosioci ove odluke ističu da postoje srednje škole koje izvode nastavu na mađarskom, slovačkom, hrvatskom, rusinskom i rumunskom jeziku, pa bi onda trebalo budućim brucošima dati priliku da polažu prijemni ispit na svom maternjem jeziku. Ipak, pravna i životna argumentacija govore suprotno.

Ustav jemči autonomiju univerziteta što znači i da fakulteti „samostalno odlučuju o svom uređenju i radu, u skladu sa zakonom“ (čl. 72). Zakon o visokom obrazovanju je bliže uredio „samostalnost u radu“ kada je reč o prijemnom ispitu. U Zakonu piše da se prijemni ispit polaže na način kako se to propiše opštim aktom univerziteta („samostalne visokoškolske ustanove“, čl. 85). To znači da univerzitet, između ostalog, određuje i jezik prijemnog ispita. Proizlazi da Vojvodina pokušava da uredi pitanje za koje uopšte nije nadležna. Uređivanje visokog (univerzitetskog) obrazovanja, za razliku od osnovnih i srednjih škola, u isključivoj je nadležnosti Republike. Zakonom (čl. 108) Vojvodini je povereno uređenje određenih poslova u vezi sa studijama koji su taksativno nabrojani, ali nikako ne i uređenje prijemnog ispita. Proizlazi da je ovde Pokrajina prekršila ustavnu autonomiju univerziteta i zakon, i to odlukom koja je ispodzakonske pravne snage.

Ne ulazeći u političke motive za donošenje ovakve odluke, ni zahtevi realnog života ne idu joj u prilog. Da bi pripadnici manjinskih naroda u našoj državi imali jednake šanse za pristojan život, svakako da pored maternjeg treba da znaju i srpski jezik. Za rad u oblasti medicine ili fizičke kulture znanje srpskog jezika čak ne mora biti savršeno, ali za pravnika ili profesora književnosti jednostavno mora. Pripadnici nacionalnih manjina će tek sa znanjem i srpskog jezika moći potpuno da uživaju Ustavom im garantovanu afirmaciju – da odlučuju i ostvaruju samoupravu u kulturi, obrazovanju, obaveštavanju, u upotrebi jezika i pisma, da se pri upravljanju javim poslovima i stupanju na javne funkcije vodi računa o nacionalnom sastavu stanovništva i dr. Prosto, da bi neko, primera radi, mogao da bude sudija ili advokat u Srbiji, neophodno mu je tečno znanje zvaničnog, srpskog jezika. Otuda bi ustavni koncept dodatnih prava za pripadnike nacionalnih manjina morao da obuhvati i blagovremeno učenje srpskog jezika. Ostvarenje tog zahteva stvarnog života ide u prilog pripadnicima nacionalnih manjina, jer samo tako mogu praktično i u potpunosti da ostvare ljudska i manjinska prava. Ostaje i pitanje šta će o ovoj pokrajinskoj odluci reći Republika? Pravni odgovor je – mora se pokrenuti procedura u cilju zaštitite republičke nadležnosti i autonomije univerziteta.

*Autor je vanredni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu