Aktuelna previranja u Ukrajini često porede sa jugoslovenskom krizom s početka devedesetih, i zaista postoji mnogo sličnosti. Ali kada je u pitanju razumevanje zašto i dalje opstaje sukob između ukrajinske vlade i proruskih separatista i zašto, nakon godinu dana brutalnih sukoba, rešenje deluje tako daleko – razlike su daleko važnije.
Taktike ruskog predsednika Vladimira Putina u Ukrajini podsećaju na one koje je koristio srpski predsednik Slobodan Milošević tokom perioda raspada Jugoslavije. Putinova zloupotreba propagandnih referenci iz Drugog svetskog rata, u cilju podgrevanja snažnog ruskog nacionalizma, često se čini kao replika Miloševićeve dezinformativne kampanje s početka devedesetih koja je izazvala antihrvatska osećanja među Srbima. Putin i Milošević osnaženi sunarodnicima u zemljama nad kojima su želeli da uspostave kontrolu pre pokretanja vojne invazije imali su izgovor da ih štite. Konačno, obojica su obezbedila uspostavljanje samoproglašenih republika u granicama neke druge zemlje.
Imajući u vidu ove sličnosti, mnogi tvrde da bi zapadne sile trebalo da oponašaju pristup okončanja krize u Jugoslaviji – a to znači obezbeđivanje „fatalne defanzivne vojne pomoći“ Ukrajini. Uostalom, kako se navodi, Dejtonski sporazum kojim je okončan rat u Bosni postao je moguć jedino pošto su Amerikanci rešili da naoružaju Hrvate i bosanske muslimane. Ali, naravno, Putinova Rusija nije Miloševićeva Srbija. Rusija nije fusnota u istoriji niti balkanska mini-država: ona je nuklearna velika sila protiv koje Ukrajina, iako naoružana, nema nikakve šanse vojno. Imajući ovo u vidu, snabdevanje Ukrajine naoružanjem uvećalo bi krvoproliće.
Štaviše, geopolitički kontekst se prilično izmenio u protekle dve decenije. U vreme jugoslovenskog rata Zapad ne samo da je moralno okupirao veliku teritoriju, već je smatran nepobedivim zahvaljujući trijumfu u Hladnom ratu. Danas se smatra da je moć Zapada u opadanju dok se američki legitimitet kao globalnog lidera sve više dovodi u pitanje. U tom kontekstu nemačka kancelarka Angela Merkel s pravom se protivi naoružavanju Ukrajine. Ali ona pogrešno pretpostavlja da pregovori sa Rusima mogu dovesti do trajnog rešenja poput Dejtonskog sporazuma jer su sukobi fundamentalno drugačiji. Dok je Jugoslavija iskusila lokalnu krizu sa širim evropskim implikacijama, Ukrajina je u evropskoj krizi sa lokalnim implikacijama.
Milošević je imao jasan strateški cilj: da stvori veliku Srbiju. U tom cilju, želeo je da prekraja regionalne granice ili bar da zaključi sporazum koji je davao autonomiju srpskim većinskim regionima izvan područja Srbije. Pregovori u cilju okončanja balkanskih ratova bili su mogući upravo zato što su bili zasnovani na mapama. Za Putina aneksija Krima bila je dovoljna u strateškom smislu. On više nije zainteresovan za prekrajanje linija. Njegove akcije nisu prvenstveno vođene odlučnošću da pripoji region Donbas (koji ima zanemarljiv strateški značaj za Rusiju), izgrade svoj kopneni koridor na Krimu ili da se stvori zamrznuti konflikt. Putin je i dalje umešan u Ukrajini iz razloga koji su uglavnom pedagoške prirode. On ima poruku za Zapad i za Ukrajince koji žude da uđu u njegov klub.
Za Zapad poruka je da Rusija neće tolerisati mešanje u svoje dvorište. Sa Putinove tačke gledišta Zapad mora priznati da je celokupni postsovjetski prostor, minus baltičke države, ekskluzivna sfera ruskog uticaja.
Za Ukrajinu i njenu vladu naročito poruka je da ta zemlja ne može da opstane, bar ne u okviru sadašnjih granica bez ruske podrške. Putin takođe želi da pokaže Ukrajincima da, na kraju, Zapad nije baš briga za njih. Amerikanci se neće boriti za njih, a Evropljani neće obezbediti novac koji je njihovoj vladi očajnički potreban.
Zapadni motivi u Ukrajini, takođe, čine se više pedagoški nego strateški: pokazati Putinu da je menjanje granica silom neprihvatljivo. Zapad se nada da će ekonomske sankcije zajedno sa ruskim žrtvama na terenu primorati Rusiju da ponizno prihvati svoj posthladnoratovski status kao treće sile sveta.
Jasni strateški ciljevi omogućavaju pregovaračkim stranama da priznaju da je pola vekne bolje nego ništa. Ali dve strane jednostavno žele da drže jedna drugoj lekciju u nedostatku zajedničke osnove neophodne za postizanje dogovora obostrano prihvatljivog.
Stiven Holms je profesor na Školi za pravo na Univerzitetu u Njujorku; Ivan Krastev je predsednik Centra za liberalne strategije u Sofiji
Copyright: Project Syndicate, 2015.
www.project-syndicate.org
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
