Upucavanje nakon „protestne note“

Dosad najbolji predlozi su došli od Nove stranke i pokreta Dosta je bilo, ali to je sve mrtvo slovo na belom papiru. Iako prate rad opozicije, vlastodršci se ne usuđuju da javno priznaju da nisu u potpunosti sposobni da sprovedu reforme. Možda nemački stručnjaci bolje poznaju stanje u obrazovnom sistemu Srbije, a i šire?

Mnogo toga se promenilo od pada Berlinskog zida do danas. Današnja škola je u medijima i raznoraznim ponudama za trošenje slobodnog vremena dobila ogromnu konkurenciju. Posledično je sasvim logično da, u određenoj meri, interesovanja dece nemaju ništa zajedničko sa školom i njenim obrazovnim programom. Takođe, način na koji pojedini nastavnici prezentuju svoje teme ima veliki uticaj na volju za sticanjem novih znanja. Relativno star i platno nezadovoljan nastavni kadar prvenstveno „odrađuje“ plan i program. Tako suvoparna izlaganja bez interakcije predstavljaju veliko opterećenje za mozak đaka koji ih, manje-više, odbacuje. Sigurno je da monotona nastava, koja u eri informacionih tehnologija pruža malo šta novo, nije interesantna mladim mozgovima. Ministarstvo obrazovanja i nauke mora pristupiti ozbiljnim promenama nastavnog programa, ali i načinu njegove prezentacije đacima. Izrada projekata, učenje po grupama, radionice, izleti i ekskurzije u stanju su da pruže nove podsticaje.

Međutim, i sa novim podsticajima neće se ostvariti konačan cilj. Neophodna je dugoročna strategija ekonomskog razvoja Srbije, a obrazovanje u istoj treba da zauzima značajno mesto. Reforma sistema obrazovanja u Srbiji bi trebalo da se usmeri na modele koji bi stvarali adekvatan kadar osposobljen za obavljanje poslovnih aktivnosti, a ne „naučni“ kadar nesposoban za suočavanje sa realnim problemima poslovnog okruženja. Obrazovanje i edukacija se ne zaustavljaju na ovom nivou.

Javna preduzeća, naročito ona u strategijskom sektoru Srbije, predstavljaju sisteme koji funkcionišu po modelima iz 80-ih godina prošlog veka (feudi političkih parija potrebni za održavanje socijalnog mira). Rešenje nije u postavljanju kadrova brokerskog mentaliteta i investicione kratkovidosti iz mutnog of-šor sveta na „vrhovna“ mesta državnih kompanija, već u dubokim i korenitim mikroekonomskim reformama. Ljudi kao protagonisti nematerijalne aktive predstavljaju ključni potencijal za razvoj jedne kompanije. Unutar preduzeća potrebno je poseban akcenat staviti na veštine i motivaciju zaposlenih i ulogu informacionih tehnologija. Perspektiva učenja i rasta je perspektiva razvoja jednog preduzeća. Ova perspektiva uključuje određivanje prioriteta koji stvaraju klimu za promene u organizaciji, inovaciju i rast, definiše neophodnu kompetentnost za obavljanje aktivnosti i uspostavljanje odnosa sa kupcima i usklađuje ciljeve iz oblasti informacionih tehnologija, ljudskih resursa i kulture preduzeća sa zahtevima poslovnih procesa i strategije diferenciranja. Dakle, za uspeh jednog preduzeća od velike važnosti je uvođenje korporativnog upravljanja i menadžmenta znanja, kao sredstva za upravljanje nematerijalnom aktivom koje je u stanju da podrži strategiju i omogući transformaciju organizacije u cilju uspešnog prilagođavanja novim tržišnim uslovima i okruženju, a kroz kontinualno unapređenje poslovne strategije.

Ipak, država ima odgovornost i prema građanima Srbije koji ne idu u neke od škola ili ne rade u javnom sektoru niti u državnoj administraciji. To praktično znači da država takođe treba da razvije i posebne modele edukacije stanovništva poput onih koji su korišćeni početkom 50-ih godina prošlog veka u Japanu. Emisijama edukativnog karaktera, preko različitih medija (TV, radio, štampa, internet), stanovništvo bi trebalo „bombardovati“ informacijama neophodnim za izgradnju svesti o značaju ekonomskog i socijalnog napredovanja. Ovakav scenario edukacije građanstva u Srbiji pokrenula je I Vlada Zorana Đinđića. Međutim, nakon atentata na premijera koncept „široke edukacije“ je zaustavljen. Danas, akcenat se stavlja na žutu štampu, crnu hroniku i sivu ekonomiju.

I dok oduševljenost u Berlinu ne jenjava, sigurno je da kreni-stani reforme, uz neizmernu količinu iskrenih laži, ne mogu doneti rezultate. Premijerovo traženje pomoći od ministra Milera za projekte u obrazovanju, posebno mladih, kao i projekte za razvoj „preduzetničkog duha“ više liči na „upucavanje“ nakon „protestne note“ EU u vezi sa „ruskom frkom“ nego na iskrenu želju premijera za korenitim promenama. Takođe, Verbićevi konfuzni „napori“ da pokrene ozbiljne reforme osujećeni su nepriznavanjem da najbolje ideje o transformaciji ili reformi sistema obrazovanja dolaze upravo iz opozicionih stranaka.

Autor je kolumnista portala www.tacno.net