Vladavina zakona ili ljudi

Kako smo do toga došli. Usled raznih faktora začetih raspadanjem bloka komunističkih zemalja, ekonomske krize i još mnogih drugih istorijskih vetrova koji nisu prepoznati na vreme, u SFRJ dolazi do potrebe transformacije jednopartijskog sistema u višepartijski. Srbija, kao republika raspadajuće federacije, to poslednja prepoznaje. Do poslednjeg trenutka brani se zastareli politički sistem, u kome se i komunistička partija deli u političkom promišljanju. I tada, uz nasilno raspadanje „velike zemlje“ pozivanjem na vladavinu zakona i prava, jedan deo tadašnje elite vladajuće i jedine partije ulazi u nametnutu vladavinu ljudi. Popuštanje i prihvatanje višepartijskog sistema, „uvođenje“ demokratije, ostvaruje se u najgorem mogućem trenutku. Višepartijski sistem se uvodi na taj način što imovina do tada jedine postojeće partije prelazi u ruke novonastaloj SPS, koja sebe proglašava pravnim naslednikom i sukcesorom Saveza komunista Srbije (Jugoslavije?). I to je demokratija? To je utakmica ravnopravnih koja se igra za glas birača? Dakle, paradoks je da je uspostavljena vladavina ljudi na osnovu vladavine zakona koji se moraju menjati usled novonastalih okolnosti.

Prva stvar koja je u toj neravnopravnoj utakmici pokazatelj kuda će ići društvo, bila je, pored nezakonitog proglašavanja sukcesije imovine, zadržavanje svih poluga kojima država upravlja i sprovodi zakone. Kroz političko delanje tadašnji SPS preuzeo je kormilo nad nacionalističkim korpusom, stvarajući sliku u neslobodnim medijima, kako oni, promenjeni i „oprani“, vode borbu protiv nadolazeće anarhije, koja bi navodno nastupila ako bi bilo ko drugi preuzeo vlast. Koketirajući u odelu bivših komunista, sa retorikom tada „preko potrebnih“ nacionalista, a sa imovinom koju i dan-danas većina političkih partija samo može da sanja, do poslednjih granica je denuncirana vladavina zakona i stvorio se prostor za ne samo vladavinu ljudi, nego i za tiraniju.

 Srbija je uletela u kovitlac raspada SFRJ, rešavanje nacionalnog pitanja Srba raštrkanih po novonastalim državama, promenu političkog sistema iz jednopartijskog u višepartijski i još mnogo toga. Sveukupna situacija nije dozvoljavala (a nije ni odgovarala tadašnjoj preobučenoj političkoj eliti) da se načini pravi otklon od prethodnog stanja i da se na pravi način uspostavi vladavina zakona i prava, raspisivanjem izbora za ustavotvornu skupštinu, što bi bila prava prekretnica srpskog društva u tom trenutku. O lustraciji da i ne govorimo. Kako izvršiti lustraciju ako onaj koga bi eventualno trebalo lustrirati drži svu imovinu i sve poluge u društvu, popuštajući samo u domenu: „Evo vam izbori, pa nas pobedite.“ A rat, koji zvanično nije vođen od strane Srbije, rušio je vladavinu prava i držao u strahu stanovništvo kroz medijsko zastrašivanje, etnička čišćenja sa svih strana i stvaranje neprijatelja, tako potrebnog da bi se uspostavila nova vladavina ljudi (elite), tačnije, loše prikrivene tiranije Slobodana Miloševića.

„A moglo je bolje.“ Umesto da uvedemo svojevremeno samoupravni socijalizam, pokušavajući da izbegnemo tržišnu ekonomiju i slabljenje vladavine ljudi (čoveka), mogli smo korak po korak da uvodimo vladavinu zakona. Najgore od svega jeste što je de facto uspostavljena vladavina zakona, ali zakona za nasilno očuvanje sistema u odumiranju, što će istorija kasnije i pokazati. Sukcesijom imovine partije i nejasnom raspodelom imovine iz socijalističkog društva stvoreni su uslovi za procvat kriminala, koji se takođe vešto pripisivao „anarhiji“ koja je nastala uspostavljanjem višepartijskog sistema. Cela jedna elita, koja i danas pravi disbalans društva u Srbiji, nastala je na neravnopravnom sistemu političke moći, koji danas uz razna geostrateška prepucavanja „velikih“ sila izbegava da konstituiše institucije kojima bi oslabila svoju moć. Otud svi čujemo neki šraf koji čangrlja u motoru Srbije ali niko nema nameru da otvori haubu. Već smo se i navikli.

Ostaje dakle pitanje želimo li kao društvo vladavinu zakona ili vladavinu ljudi? Čini se da ponovo propuštamo šansu da otvorimo haubu, iščačkamo onaj šraf i pod potpuno ravnopravnim uslovima raspišemo izbore za ustavotvornu skupštinu, praveći na taj način otklon od miš-maša koji je u proteklom periodu nastao. Eto, pred nama su ustavne reforme, pa je možda i dobro pitanje da li bi ovakav put mogao da bude aktuelan, da konačno jednom ne rešavamo hiljadu problema u isto vreme, da ne dižemo nikakve revolucije, nego da uspostavimo pravi sistem.