Vučićeva nemačka veza

Tresla se medijska gora, a rodio se mali miš – rezultat. No, ovaj put imamo razloga da poverujemo da je reč o poseti koja će, sva je prilika, dovesti do značajnih promena i rezultata.

Vest da će Srbija dobiti od Nemačke 140 miliona evra preko donacija i niskokamatnih kredita, kao i vest da će se za Srbiju i region otvoriti predpristupni fondovi su samo vrh ledenog brega promene odnosa Berlina prema Beogradu. Otkud ta iznenadna simpatija i empatija Nemaca prema Srbima kad smo i u daljoj ili bližoj istoriji bili na njihovom nišanu? Da li je Vučić možda šarmirao Merkelovu? Iako verujemo da je faktor ličnog odnosa značajan u istoriji politike, ipak smo sigurni da je frau Angela političar koji razmišlja vrlo hladno i precizno. Dakle – interesi su se poklopili.

Naime, Nemačka želi da održi koliko je to moguće izuzetno jake privredne veze sa Rusijom i veruje da joj u tome može pomoći i Srbija, koja ima dobre odnose sa Moskvom. Nemačka je pritiskana od SAD i proameričkog lobija u EU da pojača sankcije Rusiji što bi za njenu privredu u globalnoj recesiji bilo ako ne pogubno, a ono sigurno izuzetno štetno. Ekonomska kooperacija privredno komplementarne Rusije i Nemačke se meri u stotinama milijardi i njen prekid ni za Rusiju ne bi bio dobar, no Nemačkoj bi mogao doći glave. Nemačka će se truditi da što moguće manje prihvata i u praksi sprovodi sankcije prema Rusiji i da je što manje pogode ruske kontrasankcije.

U tom pogledu joj može biti korisna i Srbija, koja ima status „najpovlašćenije nacije“ na ruskom tržištu, a sa međusobnim sankcijama između SAD, EU sa jedne i Rusije sa druge strane taj se status sada pretvara u srpsku stratešku prednost. Sve je to naravno posledica i istorijske bliskosti dva naroda, ali još više trenutne neutralne i nesvrstane pozicije Srbije u odnosu na nesretni ukrajinski građanski rat. Naš konstruktivan odnos prema Rusiji, na čemu insistira Vučić, a koji bi neki analitičari nazvali „proruski“ (što u odnosu na stavove drugih u Evropi i jeste) jeste u ovom momentu strateški spoljnopolitički kapital i koji je, kako vidimo, Nemačkoj od izuzetnog značaja. Tome je, da ostanemo na fonu ličnog u istoriji, doprinela i dobra komunikacija koju su ostvarili Vučić i Putin.

Neki analitičari, ne previše skloni srpsko-nemačkim odnosima, ocenili su ovu veliku zainteresovanost Nemačke za Srbiju i region kao pokušaj Berlina da ubrzavanjem evrointegracija i investicijama pridobije Beograd da se ne okrene previše Moskvi. Ovo je tek delimično tačno, da ne kažemo da je spin, ali ipak govori o nameri Nemačke da bude na ovim prostorima prisutnija, te da ako je moguće smanji uticaj drugih geopolitičkih igrača. Ne toliko Rusije koliko SAD koji jeste globalna sila i hegemon Balkana i čiji je favorit na ovim prostorima do sada bila Turska. Nemačkoj je ipak primarni interes da Srbija bude most prema Rusiji, iako ona svoju ulogu u Vašingtonu može predstaviti i kao „suzbijanje ruskog uticaja u Beogradu“. Sve ovo zajedno znači da će se u narednom periodu Nemačka gotovo sigurno „otvoriti“ prema Srbiji kao nikada do sada. Ovo je značajna šansa za Srbiju, no pitanje je koliko je toga svesna naša politička i ekonomska elita, i koliko smo sposobni da iskoristimo priliku kada smo kroz dosadašnju tranziciju usput izgubili veći deo privrednih kapaciteta. Ditmar Nitan, poslanik nemačkih socijaldemokrata i član spoljnopolitičkog odbora Bundestaga, u intervjuu u Dojče veleu je rekao da je „licemerno kritikovati poziciju Srbije prema Rusiji“ i da „lično“ razume poziciju Beograda u ovom momentu. On isto tako, naravno opet „lično“, ne vidi nikakav problem da Srbija iskoristi šansu na ruskom tržištu.

No, kao što se nijedan račune pravi bez krčmara ni ovde nije moguće napraviti određeni napredak ukoliko bi se ovim previše iritirale SAD koje su, da podsetimo i rusofile i germanofile, i dalje najveća sila i Evrope i Balkana.