Zakonski osigurana nebezbednost u saobraćaju

Osim zabrane konkurencije cenama, donosilac pravilnika ima dominantan položaj jer je resorno ministarstvo jedini merodavni ispitivač na polaganju ispita koji je dužinom teorijskih priprema dobio bezmalo odlike fakulteta. Svetska ekonomska kriza sa manje mogućnosti društvene promocije, ekonomskog napredovanja ili pukog opstanka u srednjoj klasi donela je i čestu smrt mladih bez vozačke dozvole (i/ili alkoholisanih) u saobraćajnim nesrećama. U protekle pola godine poginulo je osamdeset mladih ljudi. Kao da je mladima namenjena eutanazija, a ne obećana evropeizacija.

Mladi žele da voze. Izmoliće ključeve auta deke, strike, tete, uzeće krišom od roditelja ili jednostavno kupiti polovni auto za par stotina evra pa pravac žurka, da pokažu kako su za vožnju sposobni jer tako postaju poželjni u društvu. Veći deo zaglušujućih novokomponovanih (ali i drugih domaćih) muzičkih numera u klubovima propagira alkoholizam ili drugu obamrlost. Daleko od toga da treba uvesti cenzuru medija koji propagiraju tu muziku, ali u okruženju postoje takve zabrane (tzv. cajke u Hrvatskoj). Tužno, ali alkohol i drugi opijati su postali neizbežni deo zabave ili zapravo zaborav gorke realnosti. Posle bi trebalo da se drugari razvezu kućama, naročito devojka. U Beogradu će se deo omladine prevesti javnim prevozom, ma koliko hladno bilo zimi čekati noćni autobus u kome famozni bus-plus sistem ne važi ili će ići taksijem po skupoj noćnoj tarifi. Van užeg Beograda živi četiri petine stanovnika, a tamo prevoz i danju retko saobraća. U celoj Srbiji većina roditelja nema novac za bolji, bezbedniji provod mladih, pa će nažalost poginuli u saobraćaju biti sve mlađi. To je savremeni danak u krvi društvenim okolnostima i političkom oportunizmu.

Osamostaljenje mladih postaje sve teže jer i roditelji nisu sposobni da se izbore sa tranzicijom koja smanjuje srednju klasu i još više siromaši nižu. Odliv mozgova nije ništa poredeći sa onim što nas čeka, jer ni mladi bez fakultetske diplome koji žele, ili moraju da postanu vozači zbog konkursa za posao, više neće moći da dođu do obuke a da njihovi nezaposleni roditelji ili prosto osiromašeni minimalcima ili oni kojima nije prespojen staž ili su jednostavno oterani u mizernu penziju, ako su uopšte živi, ne izdvoje bezmalo hiljadu evra. Generacije čije je potomstvo rođeno početkom devedesetih zajedno sa onima koji su decu rađali osamdesetih su starosti između četrdeset i šezdesetak godina. Pored mladih oni su najugroženija kategorija nezapošljivih struka iz ugašenih privatizovanih ili stečajnih društvenih preduzeća. Bolja situacija nije ni među zaposlenima u privredi, a kamoli među zemljoradnicima. Bespomoćnost omladine u Srbiji je zabrinjavajuća.

Uz ovaj tempo nestajanja omladine, sprečavanjem normalnog odvijanja života (npr. protivustavnim pravilnikom o ceni vozačke obuke), posledično i na zaposlenje, sledstveno i sklapanje braka, čime se pravljenje potomstva odlaže za četrdesete ili nikada i svodi na jedno dete (iz epruvete uz više skupih pokušaja), i deca će postati privilegija u Srbiji. Manje nas je skoro 40.000 svake godine. Ni vic o školi i vrtiću koje je vlast napravila u mestu gde je dece nestalo pa obećali i bebe da im prave nije daleko od satire koja se sprovodi nad mladima.

Putevi će poželeti omladine, a mladih nigde biti neće, ili hoće – ali u jarku, reci, bankini, banderi – gde ko završi. Potrebno je vratiti cenu vozačke obuke u realne okvire od dvadeset hiljada dinara ili obezbediti mladima do 30 godina besplatnu obuku. Podržavam predlog gospodina Mirka Alvirovića da se svake godine omogući besplatni vozački trening za 1.000 mladih iz svih delova Srbije i dodajem da im se izda vozačka dozvola za tu obuku. Besmisleno zvuči odredba da se oduzme vozačka dozvola prekršiocima (lošeg) zakona jer nije predvideo da je učinilac nema, jer nema para za obuku, ili da se pijancu oduzme vozilo jer posle udesa i havarije auto je neupotrebljiv, pa bogatima ponovljena bahatost i nije problem.

Država odobrava prodaju i usluživanje alkohola noću. Nisam za prohibiciju, ali što je mnogo – previše je. Inercija je odlika starih, ali i opijenih ljudi. Pesma „Bolje biti pijan nego star“ jedna je od loši(ji)h primera. Nadajmo se da obamrlost ili tromost ubuduće neće biti odlika državne uprave i trebalo bi da resorno ministarstvo reaguju što pre i promeni neustavni pravilnik, pa i zakon koji je verovatno pisan pod kancelarijskim staklenim zvonom, bez uvida u stvarnost i drumova i domova Srbije.

Autor je magistar političkih nauka iz Beograda