Zaposlenost – šta je ključ?

 Međutim, na moje interesovanje u kom će roku to biti realizovano, moj sagovornik nije mogao da mi odgovori jer mu to njegov savetnik za zapošljavanje nije mogao reći. Posavetovao sam ga da ponovo ode u službu i zatraži odgovor na to pitanje. I ponovo je ostao bez odgovora. Samo mu je rečeno da će biti obavešten, a kada, to se ni dan-danas ne zna.

Pošto se problemima zaposlenosti, i rada generalno, bavim profesionalno ceo svoj radni vek, opisana situacija me je zainteresovala pa sam „Nacionalnoj službi za zapošljavanje – Filijala za grad Beograd“ uputio sledeći mejl: „Poštovani, želeo bih da se osposobim za zavarivača. Kakav je postupak? Koliko traje? Ko ga organizuje?“ To je bilo 11. septembra 2015. godine. Već sam bio i zaboravio na taj mejl, kad mi je 25. septembra stigao sledeći odgovor: „Poštovani, Nacionalna služba za zapošljavanje – Filijala za grad Beograd planirala je za sledeću godinu dve obuke za obavljanje poslova zavarivača, a to su – 1. Obuka za elektrolučno zavarivanje sa atestom 135 (MAG) – u trajanju od 350 časova, i 2. Obuka za elektrozavarivanje sa atestom 141 (TIG/VIG) – u trajanju od 440 časova. U ovom trenutku nisu izabrani izvođači obuka koje će se realizovati u sledećoj godini. Ukoliko ste zainteresovani za uključivanje za neku od pomenutih obuka, potrebno je da se obratite svome savetniku za zapošljavanje koji bi Vas kada za to dođe vreme i ukoliko ispunjavate uslove uključio u selekciju kandidata. Srdačan pozdrav.“

U eri IT tehnologija odgovor je stigao nakon dve nedelje! Šta nam vredi brzi internet kad ne dobijamo brzi odgovor. Prema navedenom, moj napred spomenuti sagovornik mora da čeka na kurs više meseci, po mojoj gruboj proceni pola godine, onda nešto manje od pola godine da ga završi. Potom treba da stekne iskustvo, što traje oko šest meseci, da bi onda krenuo u potragu za posao. A to tek može da traje.

Premijer može da se ubije živ dovodeći inostrane investitore, ako mu Nacionalna služba za zapošljavanje funkcioniše tako kako funkcioniše, nikada se neće razrešiti problem zaposlenosti. Da se razumemo, ja nisam protivnik stimulisanja stranih investitora, već se zalažem za mnogo efikasnije, sistemsko rešavanje problema nezaposlenosti zasnovanog na ekonomskom rastu društva. Možete usaglasiti knjigovodstvene stavke državnog budžeta do idealnog stanja, ako se ne poboljša kupovna moć naroda, mala je vajda od toga. Privlačenje stranih investitora može biti opasno kad su u pitanju „preletači“. Kao što su brzo došli mogu i da odu.

Pre nešto više od godinu dana pobudio mi je pažnju jedan članak na internetu na temu „Bogatstvo naroda“, a pod naslovom „Zašto je individualna produktivnost ključ za jednu uspešnu ekonomiju slobodnog tržišta?“. U njemu se ukazuje da je za rast nominalnog BDP važna „veličina radne snage jedne zemlje“ i njena „individualna produktivnost“. To je još izraženije kad je u pitanju realni BDP. U slučaju mog sagovornika to je grubo rečeno ovako: 25 godina se školovao, oko pet godina je radio na crno i 15 godina ništa ne radi, što je jedna trećina proteklog životnog veka. Tako on nikada ne može da dostigne prosečnu „individualnu produktivnost“. I ne samo on već stotine hiljada stanovnika ove države. Istovremeno mi postavljamo Nacionalnu službu za zapošljavanje kao klasičnu privatnu agenciju za zapošljavanje. Međutim, tu je jedna „mala razlika“. U agenciji kapitalističkog sistema „savetnik za zapošljavanje“, kao i cela agencija, nagrađeni su od svoje „individualne produktivnosti“ – od broja lica koje su zaposlili. Tako su agencija, savetnik i nezaposleni povezani lancem ostvarene vrednosti.

Pažnju mi nije privukao samo članak, u kome se tvrdi napred navedeno, već i časopis u kome je to objavljeno i sam autor. Forbes je američki poslovni magazin sa originalnim prilozima o finansijama i investiranju, a poznat je po svojim listama najbogatijih ljudi i firmi. Moto Forbesa je da je on časopis koji predstavlja kapitalističku alatku. Kao takav časopis rangira najbogatije, ali i ukazuje kako narod može postati bogat ostvarivanjem „individualne produktivnosti“. Autor spomenutog članka je Bill Greiner, glavni investicioni strateg „Mariner holdinga“, saradnik CNBC-a i u štampanim medijima kao što su The Wall Street Journal i BusinessWeek. Prema tome, tvrdnje navedene u više priloga na temu zaposlenosti i značaja „individualne produktivnosti“ nije napisao neki socijalista i „samoupravno orijentisani“ stručnjak iz našeg društvenog i profesionalnog miljea, već sertifikovani poznavalac problematike investiranja u kapitalističkim uslovima privređivanja.

Te iste teze možemo naći i u knjizi „Bogatstvo naroda“, koju je pre više od dva veka napisao Adam Smith, a čije misli su nedovoljno ozbiljno analizirali njegovi naslednici, politekonomisti, iako su oni levi tvrdili da je to delo jedno od tri izvora i sastavni deo marksizma, a oni desni tretirali su to delo kao bibliju i ugrađivali ga u povelje o osnivanju država, kao što su primera radi SAD. I jedni i drugi su olako prišli složenom predmetu koji je na jednostavan način saopštio Smit. Tako je njegov sistem političke ekonomije ostao nerazvijen, što je rezultiralo u skretanju sa prirodnog toka ekonomskog razvoja najvećeg broja država i civilizacije u celini. Pri tome, treba imati u vidu da se ne radi samo o ekonomskom razvoju, već i o posledicama takvog toka stvari izraženog u ogromnom broju izgubljenih ljudskih života u borbi za ideale levih ili desnih.

Inače, moja dugogodišnja aktivnost na unapređenju produktivnosti i profitabilnosti preduzeća ukazuje da je neprihvatljivo govoriti o višku zaposlenih. Može se govoriti samo o zaposlenima sa niskim stepenom „individualne produktivnosti“, ili o privremenoj neusklađenosti sa tehnološkog i tržišnog stanovišta, a to su problemi koje moraju razrešiti menadžeri u preduzeću i vlada na nacionalnom nivou. Tehnološke promene koje značajnije deluju na zaposlenost dugoročnog su karaktera, tako da se i politika zapošljavanja može prilagoditi. Primera radi, svedoci smo pojavi rada na daljinu, frilens poslovi i sl. Isto tako fleksibilno zapošljavanje predstavlja oblik prilagođavanja tržišnim uslovima. Sve u svemu, puna zaposlenost mora biti stalni cilj, a on je dostupan samo ako rešenja zasnivamo na ekonomskom rastu društva u celini, što je osnov bogatstva naroda.

Kad su u pitanju navedene tvrdnje Grejnera, i misli Adama Smita o značaju produktivnog rada, utvrdio sam njihovu utemeljenost tokom konsultantskog angažovanja u oko četrdeset firmi iz različitih delatnosti. Pri unapređenju proizvodnje glavna prepreka mi je bila nesposobni menadžment ili pogrešna politika društva kad je u pitanju zaposlenost i produktivnost. Puna zaposlenost nije antiteza produktivnosti, već njen temelj! Pa jednostavno, zar nije zaposlenost jedan od osnovnih makroekonomskih pokazatelja razvijenosti jedne ekonomije? Problem je što ne znamo šta je ključ i kako da sa njime širom otvorimo vrata države blagostanja naroda!

Na kraju, tačno je da nam treba tim kao što je Bajern, ali tako organizovan da u njemu igraju igrači, a ne samo trener, to jest selektor.

Autor je konsultant u penziji