Zašto je Srbija stala uz Asanža?

Šteta što se toliko vremena i prostora u Srbiji nije, a verovatno i neće, posvetilo velikim globalnim temama kao što su etika humanitarnih intervencija, borba protiv terorizma; kolateralne žrtve u ratnim sukobima, deficit globalnog upravljanja; jaz usled razlike u izvorima unutrašnjeg i međunarodnog prava; ljudskim pravima u načelu na kraju krajeva.

Nisu li sve one silne depeše američkih diplomata koje je Vikiliks objavljivao imale za cilj da se i te teme još pomnije razmotre? U savremenom zapadnom svetu se o spomenutim temama debatovalo i pre i posle Vikiliksa skoro podjednako. U Srbiji se o njima podjednako nije debatovalo ni pre ni posle. Efekat Vikiliksa se, na kraju, sveo na praćenje sudbine jednog od njegovih osnivača Džulijana Asanža, ni na šta drugo posebno, a još manje uspešno. Prisetimo se da je Asanž gromoglasno najavljivao i ruske depeše i još koješta i od toga ništa nije bilo. Naravno. Lakše je krasti i podrivati otvorenije i demokratičnije režime.

Asanž je u nacionalističkoj Srbiji zvezda, jer je „pokazao Amerikancima“. Kako? Tako što je prikazao snimke nekoliko i otkrio zataškavanje još nekoliko ratnih zločina u Iraku i Avganistanu? Ta ista nacionalistička Srbija pri tom izdajnicima smatra one koji zagovaraju tranzicionu pravdu, kažnjavanje pojedinaca i odgovornost institucija koje su devedesetih u ime države i naroda Srbije činili ratne zločine.

U srpskim samoproglašenim progresivnim krugovima, navodno i-ili levo liberalno orijentisanim, Asanž je takođe zvezda jer je „demontirao izopačenu Ameriku, koja je skliznula s demokratskog puta“. Ne razmatra se ni kako ni po koju cenu? Pri tome se, naravno, i pogodno, zaboravlja da je Vikiliks izneo i tone podataka o privatnim licima i kompanijama, ne samo o SAD.

Šta je to Vikiliks novo rekao što u vreme objavljivanja depeša već i američke serije nisu obrađivale: zataškavanje zločina, zataškavanje žrtava prijateljske vatre, pitanje broja kolateralnih žrtava u ratovima u Iraku i Avganistanu, pitanje opravdanosti tih ratova, pitanje cene…. O Amnesti internešenelu (AI), Hjuman rajts voču ( HRW), o drugima da i ne govorimo, sve do spomenutih serija. A cena načina na koji je to Vikiliks uradio je nedopustivo visoka. Ugroženi su ljudi na terenu, vojnici i drugi. Ugroženi su, bezobzirno u cilju samopromocije, slave i komercijalnog uspeha, što i sam Asanž priznaje u tekstu koji je Danas objavio, životi osoba – najčešće boraca protiv opresivnih režima sa kojima su američke diplomate komunicirale. Šta je sa ljudskim pravima tih ljudi?

Da li bi površnoj samoproklamovanoj intelektualnoj eliti u Srbiji, koja Asanža doživljava kao heroja, bilo milo da su se njihova imena recimo razvlačila po medijima 98-99 zahvaljujući Vikiliksu, u vreme ludila Mire i Slobe i sezone otvorenog lova na političke oponente? Da li bi im i tad Asanž bio zvezda? Pa i danas. Dva teksta u našim tabloidima na tu temu se pri tom od sličnih krugova, koji podržavaju Asanža, nazivaju linčovanje – silovanje onoga/one čiji se detalji iz života iznose!

Isti krugovi drznuli su se da Asanža i njegovu sudbinu uporede sa devojkama iz Pussy Riots. Upravo je u mehanizmima koji stoje na raspolaganju Asanžu i Co i onima koji ne stoje na raspolaganju Pussy Riot da se bore protiv loših stvari ta suštinska razlika između njega i njih. Asanž je samopromoter koji nije imao strpljenje da se poput AI i HRW, da spomenem samo neke ugledne globalne organizacije, jasno i dosledno bori protiv loših trendova u demokratijama i šire, ne podrivajući pri tom same temelje demokratije 21. veka (a pravna država koja bar u načelu štiti ljudska prava to jeste). Pussy Riot deluju u jednom nedemokratskom režimu, koji im uskraćuje mehanizme koji su Asanžu i te kako bili na raspolaganju. On bi i da bude globalni spasilac sveta od Obame, ali i da ga Obama spase lova na veštice. One, mnogo principijelnije, nisu ni tražile Putinovo pomilovanje. Ostaje otvoreno i pitanje da li Asanž ruši koncept azila, i ga time otežava stvarnim političkim azilantima, bežeći od saslušanja za delo koje nije politički progon. Da li bi ga Švedska izručila SAD i zašto tačno su tek puke spekulacije.

Prateći samo srpske medije – nacionalističke, tabloide, samoproglašeno progresivne, bilo koje i socijalne mreže čovek bi zaključio da je Ekvador bastion demokratije i zaštite ljudskih prava u odnosu na Švedsku.

Autorka je direktorka Centra za evroatlantske studije