Zašto nam je potreban Zakon o privatnom obezbeđenju?

Trenutno stanje tema i situacija vezanih za privatno obezbeđenje u Srbiji pokazuje jasnu potrebu za jasnim i celovitim uređenjem ove oblasti. Zakonska situacija u kojoj je položaj privatnog obezbeđenja uređen opštim propisima o radu, poslovanju i odgovornosti nije dovoljna za delotvoran pravni sistem koji štiti ljudska prava i stvara ravnotežu legitimnih interesa države, građana i preduzeća koja se bave privatnim obezbeđenjem. Upravo takva situacija može doprineti kršenjima ljudskih prava, ugrožavanju bezbednosti građana i neizvesnosti u poslovanju onih subjekata koji se bave privatnim obezbeđenjem.

U okviru izveštaja Centra za evroatlantske studije pod nazivom: „U korak sa privatnim sektorom bezbednosti“, a povodom Predloga Zakona o privatnom obezbeđenju navedeno jetrenutno stanje u Srbiji, uporedna praksa i obimna analiza zakona koju su uradili relevantni stručnjaci. Izveštaj navodi da je broj registrovanih kompanija koje rade u ovom sektoru u Srbiji, prema podacima Privredne komore Srbije više od 3.000, iako nema preciznih podataka o tome koliko njih je trenutno aktivno. Prikazane su i procene Ministarstva unutrašnjih poslova, prema kojima privatni sektor bezbednosti zapošljava od 30 000 do 60 000 ljudi, u posedu građana je oko 50 000 komada oružja Ministarstvo unutrašnjih poslova poseduje 53 000 komada oružja a vojska poseduje 200 000 komada oružja malog kalibra i 580 000 komada oružja velikog kalibra različitog naoružanja i da tržište privatnog sektora bezbednosti vredi oko 150 000 000 evra.Takođe je primećeno da sektor privatne bezbednosti od 2007-me godine do danas u Srbiji beleži kontinuirani rast. Izveštajem je prikazan i evidentan porast stope rasta poslovnih prihoda i profita preduzeća za privatno obezbeđenje, uz istovremeni pad broja zaposlenih, gubici budžeta Srbije zbog „sive zone poslovanja“, veći broj zaposlenih u privatnom obezbeđenju nego u policiji i vojsci, što sve doprinosi kako gubicima države tako i nastajanju ozbiljnih rizika u smislu kršenja ljudskih prava i smanjenju stepena bezbednosti države i građana. Takođe, primetno je i jasno nepoverenje građana u privatan sektor bezbednosti.

Neka od najvažnijih pitanja koja se mogu postaviti pred državu i društvo su:

Ko se može baviti privatnim obezbeđenjem? Da li se poslovima privatnog obezbeđenja mogu baviti lica osuđivana za krivična dela koja se gone po službenoj dužnosti? Da li se mogu poslovima privatnog obezbeđenja baviti lica osuđivana za neka „lakša“ krivična dela koja se gone po službenoj dužnosti a za koja supropisane blaže kazne?Ko može biti vlasnik preduzeća za privatno obezbeđenje? Ko može imati položaj odgovornog lica u pravnom licu ili u preduzetničkom poslu za privatno obezbeđenje? Na koji način se obavljaju poslovi privatnog obezbeđenja? Ko obučava lica koja se bave privatnim obezbeđenjem i kako? Kakav je nadzor države i javnosti nad poslovima privatnog obezbeđenja? Da li državni naručioci usluga nabavljaju usluge privatnog obezbeđenja pod uslovima Zakona o javnim nabavkama odnosno po odgovarajućem kriterijumu? Kakva je kontrola javnih nabavki u oblasti privatnog obezbeđenja? Kakva je zaštita ličnih podataka lica koja učestvuju u poslovima privatnog obezbeđenja i onih podataka koje ta lica prikupe od građana? Koje vrste oružja mogu koristiti pripadnici privatnog obezbeđenja? Koji su njihovi standardi postupanja prilikom odbijanja napada na lice ili imovinu koju štite? Kakav je položaj fizičkih lica sa stanovišta radnih propisa u poslu privatnog obezbeđenja? Kakav je radno – pravni status žena u poslovima privatnog obezbeđenja?

Navedena su neka od pitanja koja mogu biti veoma značajna kako za sektor privatnog obezbeđenja uopšte, tako i za budući Zakon o privatnom obezbeđenju. Veoma je ozbiljna situacija nedostatka zakonom i podzakonskim aktima uređenih odgovora na ta pitanja. Jedna ideja može biti sagledavanje trostrukih interesa čiji su nosioci građani, država i preduzeća za privatno obezbeđenje kao jednakih.

Ukoliko bi, preteranom i zahtevnom regulativom i ograničenjima, prevladali državni interesi nad interesima građana i preduzeća za privatno obezbeđenje, takva situacija može dovesti do neopravdanih ograničenja ljudskih prava i „gušenja“ privatne inicijative. Takvim rešenjem bi dugoročno i sama država izgubila poreski prihod i stabilizaciju važnog društvenog sistema privatne bezbednosti i učinila podsticaj sivoj ekonomiji.

Ukoliko bi, suviše liberalnim uređenjem, prevladali interesi preduzeća za privatno obezbeđenje, time bi se rizikovao manji nadzor države nad važnim interesima bezbednosti, veća kršenja ljudskih prava i mogućnost da država „naknadnom pameću“ učini veća ograničenja privatnoj inicijativi nego što je to zaista potrebno. Dugoročno, ni preduzećima takva „pobeda“ ne bi odgovarala, zbog većeg rizika nelojalne konkurencije (time i gubljenja prihoda), kao i većeg rizika kršenja ljudskih prava građana i time gubitak ugleda preduzeća koja se bave privatnom  bezbednošću.

Ukoliko bi na kraju, prevladali interesi građana, u smislu suviše ograničavajućeg uticaja ljudskih prava nad državom i privatnom inicijativom, to može dovesti do kočenja i nedelotvornog ekonomskog i državnog poretka u toj oblasti, smanjenja privatne inicijative i poreskih prihoda i time negativnog uticaja na društvo i dugoročno na samo ukupno stanje ljudskih prava i bezbednosti.

Zbog svega toga, postaje jasnija potreba nalaženja težišta trougla interesa države, građana i privatne inicijative. Moguće je čak i da je to jedini način jasnog i celovitog uređenja sektora privatne bezbednosti u smislu omogućavanja delotvornosti, stabilnosti i napretka ljudskih prava, privatne inicijative i državnih interesa.