Zašto u Srbiji nema Zole?

O zataškavanja ubistva gardista Dragana Jakovljevića i Dražena Milovanovića u Topčideru 2004. g. Ubila ih je država, njezine službe, jer su gardisti verovatno videli nešto što nisu smeli da vide. Sva je prilika nešto povezano sa skrivanjem osumnjičenog za ratne zločine i genocid Ratka Mladića – ili nekog od njegovih potčinjenih u zločinima po BiH, takođe traženih za izručenje Haškom tribunalu.

Ubistvo gardista od početka prate laži, manipulacije vojnih istražnih organa, odgovornih oficira, medijske mašinerije i spin majstora iz senke. U beščašću se išlo toliko nisko da su ubijeni mladići proglašavani devijantnim osobama. Išlo se i dalje, pa se kod njihovih unesrećenih porodica tražio i izmišljao prljav veš. I evo, deset godina od počinjenog zločina, predmet je još u istražnom postupku. Jasna je namera manipulanata da skandal zastari, da sve padne u zaborav. Kao što su u zaborav pale mnoge gadosti učinjene u ime tobože odbrane nacije i države.

Skandal kojim se bavi Tončićeva knjiga, upletenost države i njezinih službi u zločin – spomenuo je neko na predstavljanju knjige – unekoliko liči na aferu „Drajfus“. U oba slučaja se radi o organizovanim lažima i licemerju države. S tom razlikom što je žrtva afere „Drajfus“ (1894. g) – generalštabni oficir francuske vojske Alfred Drajfus osuđen na doživotnu robiju zbog lažne optužbe za špijunažu u korist Nemačke – na kraju afere oslobođen optužbi i sudski rehabilitovan. Afera je duboko potresla francusko društvo i suočila ga sa moralnom blamom establišmenta Treće Republike. Njezinog generaliteta, admiraliteta, političara, sudstva, medija, rodoljuba, domoljuba, bogoljuba, podlosti antisemitizma („nek je osuđen taj Jevrejin“).

Nesrećni srpski gardisti nisu imali sreće da prežive „smrtonosni ujed države“. Njihovo ubistvo nas je – kao afera „Drajfus“ u Francuskoj – suočilo sa karakterom države u kojoj živimo, sa licemerjem i bedom državnog establišmenta. Od ubistva gardista do danas.

Veliku ulogu u razobličavanju organizovanih laži i manipulacija u aferi „Drajfus“ odigrao je Emil Zola. Čuvenim „Optužujem“ („J’accuse“) – pismom upućenim predsedniku republike – razobličio je licemerje Treće Republike. Probudio je građansku savest, podstakao njezinu pobunu, što je nakon burnih događaja rezultiralo pritiskom javnosti i obnovom sudskog procesa. Drajfus je oslobođen lažnih optužbi, robije i rehabilitovan. Vojni tužilac, koji je zastupao lažne optužbe, u zatvoru je izvršio samoubistvo, pravi špijun je otkriven. Treća Republika je ojačala, a Zola se u evropskoj kulturi nametnuo kao etalon moralnog angažmana intelektualca.

Na razgovoru o Tončićevoj knjizi filozof i građanski aktivista Lino Veljak napomenuo je, ako je skandal sa ubistvom gardista u Topčideru unekoliko srpska afera „Drajfus“, nije li onda Bojana Tončića knjiga Zolino „Optužujem!“ upućeno srpskom društvu? Da li je u našoj moralno obamrloj javnosti, u skoro moralnoj pustoši – neizbežnoj posledici svake nacionalističke i klerikalne revolucije – moguće da neko bude srpski Zola?

Tončić – i druge ličnosti iz građanskog miljea, koje godinama razobličavaju laži i podvale društva u kojem živimo – teško da može biti srpski Zola. Ne zato što društvu ne uzvikuju Zolino „Optužujem“, nego zato što to u javnosti prolazi skoro bez ikakvog odjeka. Imamo Zola, ali nemamo zolijanskih odgovora javnosti. To je problem intelektualnog i moralnog aktivizma u današnjem srpskom društvu. Kako artikulisati širu moralnu pobunu u Srbiji, sličnu onoj koju je u Francuskoj podstakao Zola? Srbija naravno nije Francuska. Ovde je marginalizovan i skoro razoren ionako slabašan građanski sloj, onaj koji je prosvećen, koji zna za empatiju i stid. A prosvećenost, empatija i stid su elementarne pretpostavke moralne pobune. Da u Francuskoj nije bilo makar i učmale, ali potencijalno značajne građanske javnosti (socijalisti, levica, liberalni intelektualci, liberalne novine), ni Zola u svojoj pobuni ne bi imao na koga da se osloni. I postigne ono što je postigao, da razobliči splin filistarskog duha koji je obuzeo visoko francusko društvo. Vojno i civilno.

Za sada je kod nas teško moguć Zola. Pojedinačni poduhvati moralne pobune tek su delovi mozaika, koji će kad se delovi umnože možda sutra omogućiti da i Srbija dobije svog Zolu. I da se možda obnovi energija građanske pobune protiv laži i licemerja u kojima se gušimo.