Jedan od aspekata uspona Islamske države koji užasava najviše, jeste to što su se njenim redovima pridružili mnogi državljani zapadnih zemalja i postali bombaši samoubice i dželati koji odrubljuju glave taocima.
Zašto stotine muslimana, od kojih su mnogi obrazovani i potiču iz srednje klase, napuštaju udoban život u zapadnim demokratskim zemljama da bi se pridružili brutalnom varvarskom pokretu? Zbog čega su mladi muškarci i žene podložni uticaju ekstremne islamističke poruke?
Posmatrajući uspon nacista tridesetih godina, Sigmund Frojd je opisao opasan šarm autoritarnih lidera koji su iskusili njihovi sledbenici kada su izgubili svoju individualnost, priklonivši se ideologiji ili grupi. Za njih je sloboda mučna u psihološkom smislu. Čuvena je tvrdnja Eriha Froma da potreba da se izbegnu zahtevi slobodnog izbora usvajanjem strogih uverenja ili normi oportunizma može da bude naročito neodoljiva za one čiji osećaj snažnog samostalnog identiteta ili sposobnost mišljenja sopstvenom glavom nisu potpuno razvijeni.
Savremene demokratske zemlje od kojih su se „odvojili“ zapadni džihadisti nude stepen slobode bez presedana. Teško je zamisliti oblik političke zajednice koja od svojih članova iziskuje toliko malo lojalnosti, predlaže samo nekolicinu zajedničkih normi i zagovara toliko malo smernica ponašanja. Mi zapadnjaci smo suštinski slobodni da radimo šta god želimo u gotovo svim aspektima naših života, odnosno kada je reč o moralu, manirima, seksualnosti, porodičnoj strukturi, karijeri i veroispovesti. To može da izgleda kao izuzetno poželjno stanje stvari koje potpomaže negu dobrog života. Ali u poslednjih nekoliko decenija, zapadne demokratske zemlje prolaze kroz očiglednu krizu identiteta, koja se manifestuje nevoljnošću da se zagovaraju organizovani etički principi, ili da se projektuju demokratske vrednosti na međunarodnoj sceni. Na unutrašnjem planu je široko rasprostranjeno odvajanje od političkog sistema i sve veći osećaj otuđenosti među građanima, naročito među mladima. Izgleda i da su sve rasprostranjeniji psihološki poremećaji. Takvi simptomi i sindromi ne mogu se sagledavati samo u ekonomskom kontekstu, ako ni zbog čega drugog onda zato što ih ima i među pripadnicima srednje klase i među siromašnima. Međutim, moguće je da zapadnjački duh neometane slobode i neograničene tolerancije ne uspeva da nekim ljudima pruži psihološku strukturu koja je potrebna da bi se izgradio identitet koji može da se nosi sa zahtevima i pritiscima stalnog individualnog izbora.
Svoj identitet izgrađujemo u odnosu na druge. Skup kulturoloških pretpostavki, ideja i težnji oblikuje našu percepciju sveta i pruža nam psihološku i moralnu orijentaciju. U današnjim otvorenim multikulturnim društvima potreba za izborom stalno postoji, bez obzira na to da li je stvar banalna (koju pastu za zube da kupim?) ili suštinska (u čemu da nađem svrhu postojanja ili smisao života?). Ali, bez zajedničkih kulturnih normi na kojima se zasnivaju odluke, koje se tiču, recimo, pitanja kako postići blagostanje ili usmeriti životni put, kako se može napraviti razlika između dobrih i loših izbora? Šta se smatra dobrim, a šta lošim, šta je ozbiljno, a šta iracionalno? U nekom smislu, zapadnjaci koji biraju da prigrle fanatičnu islamističku ideologiju predstavljaju ekstremnu manifestaciju mnogo šireg fenomena. Nemilosrdno strogo učenje Islamske države oslobađa njene sledbenike tereta slobodnog mišljenja ili odlučivanja, koji ih dezorijentiše. Fromovo mišljenje je i dalje relevantno – beg u redove opasnog pokreta takođe predstavlja beg od slobode onih koji su njome nezadovoljni.
Neke tvrdnje džihadista tu vezu prave eksplicitno: „Lek za depresiju je džihad“, tvrdi jedan regrut sa Zapada na video-snimku Islamske države, „Osetite čast koju mi osećamo. Osetite radost koju mi osećamo.“ Jedan drugi prosto kaže: „Ne demokratiji.“ Demokratska apatija stvara uslove za radikalizaciju, a ekstremni islamistički pokreti veoma dobro znaju kako to da iskoriste. Zavodljivi zov ekstremizma neće biti ugušen apelovanjem na fundamentalističke imame u evropskim džamijama da prestanu sa indoktrinacijom mladih muslimana.
Zadojenost islamskom ideologijom mora da ima protivtežu u mnogo jačoj zadojenosti kulturom demokratije i njenim suštinskim vrednostima i još mnogo jačom potvrdom tih vrednosti u okviru našeg političkog diskursa. Demokratska društva mogu da pariraju primamljivosti fanatičnih ciljeva i njihovih harizmatičnih vođa upravo pomoću većeg poverenja i jačeg ubeđenja, a ne pukom tolerancijom.
Autorka je bivša urednica u Njujork tajmsu. Napisala je knjigu „Izgubljeno u prevodu“ i „Nakon takvog znanja“
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
