Bezbednjacima možemo samo da verujemo na reč

No, mi nemamo mehanizme, kakvi u mnogim državama postoje, koji bi to mogli da omoguće – kaže u razgovoru za Danas Rodoljub Šabić, poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti. On podseća da su službe dale garanciju da će delovati u skladu sa Ustavom nakon što je Ustavni sud Srbije svojevremeno, po predlogu poverenika i zaštitnika građana, ocenio neustavnim odredbe Zakona o Vojnoobaveštajnoj agenciji i Vojnobezbednosnoj agenciji.

Šta se dogodilo sa „paketom“ od 14 mera, koje ste, zajedno sa ombudsmanom, predložili?

– „Paket“ od 14 mera je dobio snažnu verbalnu podršku, ali godinu i po dana kasnije je malo toga realizovano. Taj „paket“ je podrazumevao mere koje bi bile u funkciji zaštite ustavnih garancija ljudskih prava. Pored ostalog, predloženo je i da se procedure i postojeće paralelne tehničke mogućnosti različitih agencija i policije ujedine u jednu, nacionalnu agenciju, koja, kao provajder, pruža tehničke usluge neophodne za presretanje komunikacija svim autorizovanim korisnicima. Takođe, predloženo je da se obezbedi neizbrisivo beleženje pristupa telekomunikacijama, uz sve podatke koji su potrebni da bi se mogla izvršiti naknadna kontrola zakonitosti i pravilnosti pristupa.

Akcija nadzora koja je po Vašem nalogu sprovedena u proleće 2012. ukazala je na veliki raskorak između ustavnih garancija o tajnosti komunikacija i prakse.

Bilo je sasvim evidentno da se ustavne garancije krše u izuzetno velikom broju slučajeva, pogotovo u vezi sa pristupom takozvanim „zadržanim podacima“, odnosno kako se to češće kaže „listinzima“. Bilo bi nekorektno kao odgovorne za to proglasiti samo „službe“ i MUP. Oni jesu ustavnu odredbu po kojoj se od nepovredivosti tajnosti komunikacije može odstupiti samo na osnovu odluke suda tumačile „restriktivno“, tako da se ona odnosi samo na sadržinu razgovora, dakle na klasično prisluškivanje, a ne i na pristup drugim podacima o komunikaciji. Međutim, takvo shvatanje „progurano“ je i, politički, u neke zakone, pa su na osnovu njih službe same direktno „onlajn“, bez naloga suda pristupale bazama podataka operatora koji su „okretali glavu“ i, izuzev jednog, nisu ni aktivirale softverske aplikacije koje bi brojale broj tih pristupa. A samo onaj jedan koji je brojao, registrovao je cifru od preko 270.000 u toj godini. Ukupan broj takvih pristupa bazama kod sva četiri operatora može samo da se pretpostavlja, sa zebnjom.

Prema nekim informacijama, u Srbiji postoji i „siva zona“ praćenja komunikacije građana. Kakve su Vaše informacije?

Da, kad se već bavimo pretpostavkama o broju pristupa podacima o komunikaciji, osim onih koji su „proizvod“ nezakonitosti u postupanju „službi“, ne bi se smelo zaboraviti na subjekte iz potpuno „sive zone“. Realna je pretpostavka da se takvim aktivnostima ozbiljno bave i strukture koje su u funkciji „biznisa“, političkih stranaka, mafije. Podsetiću i ovom prilikom na to da je Srbija zemlja u kojoj je uvoz i promet špijunske opreme potpuno liberalan.