Bez posla i zdravstvene knjižice

A ako si autovana lezbejka u Srbiji, osim konstantnog straha da te na ulici neko ne potkači samo zato što si drugačija, negodovanja kolega i mobinga (ako uopšte nađeš posao), tu su i brojna prava za koja si uskraćena a koja uživaju heteroseksuaci – zajedničke imovine s partnerkom, braka/zajednice, usvajanje dece…

A šta ako si istovremeno strankinja, osoba sa invaliditetom i lezbejka u Srbiji? To je Aleks, 38-godišnjakinja koja trenutno živi u Beogradu. Poreklom je iz malog mesta u jednoj od bivših jugoslovenskih republika.

– Najteže mi pada to što ne mogu da pronađem posao, pa me izdržava partnerka. Njena plata je prosečna, tako da živimo u vrlo skromnim uslovima. Šaljejm CV-jeve stalno, ali niko mi ne odgovara. Moj invaliditet je takav da ne mogu da radim poslove koji zahtevaju da dugo stojim ili sedim. Na primer, rad u trafici, prodavnici… Retko koja firma bi garantovala za mene i dala mi radnu vizu. Toliko nezaposlenih a obrazovanih ljudi ima u Srbiji, zašto bi neko zaposlio strankinju, i to sa invaliditetom – kaže naša sagovornica, koja već tri godine neuspešno pokušava da pronađe posao u srpskoj prestonici.

U Srbiju je došla 2009. Prvo se bavila aktivizmom u Novom Sadu, volontirala. Kaže da ju je uvek pokretala ženska feministička mreža bivše Jugoslavije, te da je u Beograd došla jer su skoro sve žene iz tog pokreta bile odatle. Iako njeni roditelji i najbliža okolina znaju da je gej, u Srbiji ne želi da autuje, jer misli da bi, između ostalog, tek tada teško našla posao.

– Nemam nikakav problem sa seksualnim identitetom. Meni je to lepo, ponosna sam. Međutim, mislim da bi mi autovanje donelo dosta problema – objašnjava Aleks. Svaka tri meseca napušta Srbiju, jer joj toliko traje turistička viza. Iako odmah može da se vrati u Beograd, ostane nekoliko dana kod roditelja, bliski su.

– Pošto su mama i tata dobar deo mog detinjstva proveli sa mnom po bolnicama, lako su prihvatili to da sam gej. Bitno im je samo da sam srećna – navodi. Želela bi da uzme srpsko državljanstvo, međutim, potrebno je da tri godine ima prijavljeno boravište na teritoriji Srbije. Ona ga nema. Državljanstvo, takođe, može da dobije ako je tri godine u bračnoj zajednici. Teško da će u Srbiji u skorije vreme biti omogućena istopolna zajednica/brak. Volela bi da se uda za svoju partnerku. Kroz smeh kaže da je prijatelji zadirkuju pošto većina građana želi da ode iz Srbije, a ona hoće srpsko državljanstvo.

Pitali smo je šta je lakše – biti gej ili osoba s invaliditetom. I jedno i drugo je izrazito teško, poručuje.

– Svoju seksualnu orijentaciju ne moram nikome da kažem, samim tim mislim da bih lakše mogla da nađem posao da nemam invaliditet. Iako postoje olakšice za zapošljavanje osoba sa invaliditetom, ja sam strankinja, ni to ne mogu da iskoristim. Za sve ove godine sam imala samo jedan razgovor za posao, i to u jednom kol-centru. Međutim, agencija se nalazi na putu ka Novom Sadu, a pošto se teško krećem, ne bih mogla da podnesem toliki put, bilo bi mi izrazito naporno – priča Aleks.

Ni zdravstvenu knjižicu nema, pošto nije iz Srbije. Tokom majskih poplava imala je zdravstvenih problema. Nije mogla pritisak da izmeri.

– Letos su me mučili bubrezi. Pozajmila sam novac i privatno uradila analize. Dosta mi pomažu aktivistkinje. Ne znam šta bih bez njih – ističe naša sagovornica.

U Srbiji je teško biti predstavnik bilo koje manjine, a još teže biti manjina u manjini. Aleks i pored svih nedaća kaže da je imala sreće, jer je baš u Srbiji pronašla ljubav.

Manjina diskriminiše manjinu

„Postoji diskriminacija i među lezbejkama. Čula sam priče, tipa 'a šta bi radila s njom kad ima invaliditet'? Uglavnom se sve svodi na fizičku površnost“, kaže Aleks. Kako ističe, iako je položaj LGBT osoba u Srbiji jako težak, vidljiv je napredak, jer se sve više ljudi osvešćuje i počinje da razume šta znači biti gej.