Advokati nam, uporni kao nikad u istoriji, štrajkuju čitav kvartal. Sud ne radi a vlada dosledna – malo žmuri pa malo pregovara. I nema uzmicanja. Treća strana, javni beležnici (notari), ćute „ko zaliveni“, po receptu: daj da se uradi (zaradi) što više pa kako bidne… A zapravo je ključno pretpitanje: kakva je to država ako nema pravosuđe? Odgovor znaju ne samo svi studenti prava, nego je jasno svima nama – nepravedna i nikakva. To bi moralo biti pojašnjeno političarima.
O razmerama posledica zastoja sudske grane vlasti može se samo, sa strahom, nagađati. One u ovom, kao ni u sutrašnjem danu nisu sagledive. Pojedinac ne ostvari ili ne naplati neko svoje pravo, trpi jer ne nadoknadi štetu ili ostade u pritvoru bespravan i neslobodan. Sve su to pojedinačne nesreće običnih ljudi koje se prosto ignorišu. Glava u pesak!
Vlast, kako izgleda, odveć i ne mari za ovakvo nestajanje i države i ljudskih prava. A morala bi jer je to njena odgovornost. Za to se odgovara pred istim tim građanima. Ipak, to što odgovornosti ni ovaj put nema više i ne čudi – odgovornost generacije vladajućih političara (i onih koji to behu i biće opet, nadaju se) ovde je kao duh sveti. Valjda postoji, ali ga još ne videsmo.
Prvi povod neprava u koje pade Srbija je septembarska primena Zakona o javnim beležnicima. Mnoge njegove odredbe su osporene (kritikovane), a bar dva su problema suštinska. Mogu li notari prosto, uz rang državnog organa, dobiti monopolski položaj na tržištu pravnih usluga uz naknadu. Beležnička (monopolistička) izuzetnost tiče se kako njihovog zaključanog broja (numerus clausus), tako i jednog dela datih im poslova. Drugo, pored sastavljanja i overavanja ugovora i izjava („javnobeležnički zapisi“) na beležnike je preneto i vođenje nekih sudskih (vanparničnih) postupaka. Javno beležništvo kao institucija nije uopšte sporno, problem su ovi suštinski detalji.
Ustav kaže da na tržištu (i pružanje pravnih usluga uz naknadu je deo tržišta) svi imaju jednak pravni položaj i da je zabranjeno ograničavanje slobodne konkurencije. Advokati, koji takođe pružaju pravne usluge uz naknadu, zapravo tvrde da nisu u jednakom pravnom položaju, a još manje „slobodni konkurenti“. Dalje, Ustav kaže da sudska vlast pripada sudovima. Onda je retoričko pitanje može li javni beležnik voditi sudski postupak. Uz to, advokati naglašavaju da su „ustavna kategorija“ i kao takvi iznad samo zakonskog nivoa notara. Tačno, ali tema tog ustavnog člana nije advokatura, nego „pravna pomoć“ koju pružaju advokati i lokalne samouprave. U delu Ustava o pravosuđu niti je advokata niti javnih beležnika.
Ovaj složen ustavni spor rešiće, nadamo se po Ustavu, Ustavni sud. Ostaje nam da ga iščekujemo, iako je pravo vreme odavno prošlo. Sve dok Ustavni sud stoji, u izgledu je da će stajati i pravosuđe. Ali, štrajk advokata će se verovatno nastaviti i ako Ustavni sud odbaci ili odbije njihove zahteve. A eventualnim proglašenjem Zakona o javnom beležništvu neustavnim otvoriće se pravno pitanje povraćaja u pređašnje stanje, naknade štete, zakonitosti pojedinačnih pravnih akata i drugo – čitava „Pandorina kutija“.
Razvezati ovaj čvor kompromisom vlade i advokature svakako bi bilo manje bolno po pravni poredak (a i Ustavnom sudu bi se skinulo teško breme). Takvo „pomirenje“ podrazumevalo bi zakonske izmene kojima bi se uredile i pravne posledice stanja od septembra naovamo. Šteta koju trpe pojedinci bila bi, kako to biva zarad lakšeg dogovora, preskočena. Računa se da će iznova izneveren narod reći tek: neka, ako već mora.
Samo… rešenja ni na vidiku.
Autor je profesor ustavnog prava
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
