Početkom novembra objavljena su dva obimna istraživanja o percepciji privatnosti među korisnicima interneta u „post-Snouden“ svetu. Iako je osetan porast zabrinutosti zbog neovlašćenog narušavanja privatnosti koje sprovodi njihova ili inostrane države, ispitivanje koje je sprovedeno u 24 zemlje pokazalo je da je svega trećina anketiranih preduzela dodatne mere zaštite nakon otkrića o neselektivnom nadzoru komunikacija desetina miliona ljudi širom sveta.
Drugo istraživanje, ograničeno samo na stanovnike SAD, otkrilo je još veći jaz između stavova i postupaka prosečnog korisnika interneta – sredstva komunikacije koju građani smatraju najbezbednijim upravo su ona koja se sve manje koriste. Iako je većina anketiranih pokazala da je upoznata sa razmerama kršenja privatnosti od strane državnih službi kao i sa zloupotrebama privatnih podataka u komercijalne svrhe, ispostavlja se da građani ipak prihvataju nužno zlo života u digitalnom dobu ili svoje podatke naprosto menjaju za besplatan ili olakšan pristup onlajn servisima.
Sudeći po domaćim medijima, i prosečan korisnik interneta u Srbiji je prilično dobro obavešten o kršenju privatnosti – u Americi. Detalji afere 'Snouden' praćeni su u domaćoj štampi s dužnom pažnjom od samog početka, sve do nedavne odluke američkog Senata da odloži raspravu o reformi tajnih službi i strožem zakonskom okviru. Kada se ova tema prenese na lokalni teren, međutim, do naslovnih strana stiže tek pokoji senzacionalizam o navodnom prisluškivanju najviših predstavnika vlasti, posle čega najčešće ne usledi nikakav formalni epilog.
Jedini izvor proverenih informacija o 'nadzoru nadzirača' i drugih aktera koji raspolažu tehnikom i interesima da sprovode masovno prikupljanje, skladištenje i obradu ličnih podataka građana jeste poverenik za zaštitu podataka o ličnosti, ali izveštaji te kancelarije retko zasluže više od kratke vesti u društvenoj rubrici.
Nalazi poverenika tokom nadzora nad radom fiksne i mobilne telefonije, kao i preliminarni izveštaj iz prve faze nadzora internet operatera sugerišu da je javnost u Srbiji zapravo već dobila svoja 'snoudenovska' otkrića. Saznali smo da državni organi – policija, tužilaštva, tajne službe – rutinski krše ustavne i zakonske odredbe koje odstupanja od načela tajnosti komunikacije dozvoljavaju samo na osnovu odluke suda. Pokazalo se da u kršenju zakona učestvuju državne i privatne kompanije kojima plaćamo ne samo telefonske i internet usluge, već i za garancije njihove tajnosti.
Podatke o građanima prikuplja niz privatnih i državnih aktera, često bez zakonske osnove, u neopravdanoj razmeri, bez odgovarajućih uslova koji garantuju bezbedno čuvanje i obradu. Zdravstvene ustanove, banke, trgovci, škole, kadrovske službe, organizatori fudbalskih utakmica…
Prema nezvaničnim saznanjima, u vreme hakerskih napada na Peščanik i druge sajtove, policijska onlajn istraga obuhvata i 'doksovanje' – prikupljanje informacija sa profila na društvenim mrežama koje korisnici dele sa svojim prijateljima – što, za razliku od sličnih specijalnih mera u „oflajn“ okruženju, nije posebno uređeno. Kada su po privatnoj tužbi osuđeni članovi jednog ovdašnjeg foruma ili kada je, zbog navodnog dizanja panike, privedeno desetak osoba zbog pisanja na Fejsbuku, lokalna internet zajednica ostala je bez odgovora na pitanje kako policija dolazi do podataka o identitetu korisnika.
Odgovor je najčešće jednostavan – zahvaljujući strahu od vlasti i nepoznavanju sopstvenih prava.
Čini se da je za promene, nažalost, malo ko zainteresovan. Sredinom oktobra kancelarija Poverenika predstavila je novi model zakona o zaštiti podataka o ličnosti; za promenu postojećeg iz 2008. administracija je već probila nekoliko rokova koje je sebi zadala. Na novinarski upit o zvaničnom stavu stranke prema privatnosti građana i zakonskom okviru za njenu zaštitu u Srbiji nije se odazvala nijedna parlamentarna stranka kao ni veće vanparlamentarne partije i pokreti.
Meren prostorom koji se ovoj temi posvećuje u medijima, ali i tek nekolicinom nevladinih organizacija u čiji delokrug spada pravo na privatnost, ni interes šire javnosti zasad ne ohrabruje.
O regresiji prava na privatnost vodi se živa rasprava, ne samo u zapadnim demokratijama, uz bitna pitanja hipertrofije bezbednosnih mera i objektivnih pretnji novih oblika terorizma i organizovanog kriminala. Kao posebno osetljiv problem ukazuje se nejasna granica između prava na privatnost i prava na slobodno informisanje, potrebe da se zaštite uzbunjivači i kazne odgovorni za curenje informacija. Važno upozorenje glasi da preterano mešanje države dodatnom regulativom najčešće nosi više štete po građanske slobode nego što koristi pravima.
Izradu publikacije je finansijski podržala Ambasada Kraljevina Norveške u Beogradu. Sadržaj ove publikacije je isključiva odgovornost autora i ni na koji način ne odražava stavove Ambasade Kraljevine Norveške
Ovlašćenja i slobode
Tenzija između ovlašćenja i sloboda, prelomljena kroz prizmu prava na privatnost, potvrđuje da zaštita podataka o ličnosti nije banalno tehničko pitanje obrade informacija, već jedno od temeljnih političkih pitanja u zajednici.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
