Hrtkovački sindrom (2)

P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }Nasilno je promenjena struktura stanovništva. Mnoga vojvođanska mesta više nisu ista, kao pre ustoličenja Slobodana Miloševića na vlast u Srbiji i delovanja memorandumske Srbije. Nema više starih komšija. Mnogima je jedini greh bio to što nisu bili „Srbi“ i „pravoslavci“, i što su imali lepe kuće i stanove. Na njihovim mestima i u njihovim kućama su sad neki drugi ljudi, koji su takođe morali da „sklone“ glave iz svog zavičaja iz sličnih nacionalističkih poriva. Ta mesta u Sremu odavno već nisu sa većinskim hrvatskim stanovništvom. Vojvođanski Hrvati bili su nedužna žrtva besmislene agresije i rata.

Podsećanje na ovaj šesti maj u Hrtkovcima, a svako mesto „ima neki svoj dan“, podsećanje je na odgovornost prethodnog režima. Potpirivani su nacionalna netrpeljivost i mržnja i vladalo je pravo ludilo. Bio je to svojevrstan pakao na zemlji! LJudi u čijem je prisustvu to rađeno, nagrađivani su mestom potpredsednika vlade i drugim visokim funkcijama. „Pravna“ država Srbija nije štitila svoje građanke i građane (pripadnike druge nacije i vere), nemo su posmatrane nevolje i nadaće ljudi, koji su pod pritiskom i pretnjama bežali glavom bez obzira. Ali, nije bilo samo nemih posmatrača, bilo je i onih koji su digli svoj glas protiv zla koje nas je zadesilo. Nažalost, bili su usamljeni, bez zaštite države!

Danas, dvadeset i tri godine nakon svih tih događanja, moramo se upitati kakav je bio učinak onih koji su vladali našim sudbinama. Na svu sreću sve je završeno, ali ostaju traume, izgubljeni rođaci, prijatelji i komšije. Ostaje i opomena da se to nikome više nikada ne ponovi. Na ovu godišnjicu „Hrtkovačkog sindroma“ dosta toga se promenilo, ali inspiratori zla i njihovi izvršioci, kao i organizatori „humanog“ preseljenja naroda nisu kažnjeni. U Srbiji se pred domaćim „reformisanim“ pravosuđem ne vodi nijedan proces protiv onih koji su proterivali neistomišljenike, i to samo zato što su druge vere i nacije. Podsećam da akt proterivanja zbog druge vere i nacije nikad ne zastareva. Godišnjica ove tragedije je prilika da se upitamo da li smo danas zreliji i odgovorniji kao društvo? Zašto se država Srbija nikada nije izvinila svojim bivšim državljanima koji su spasavajući život pobegli iz nje, kao i onim vojvođanskim Hrvatima koji su ostali ovde, a nikad neće zaboraviti muke i patnje koje su pretrpeli zbog nacionalističkog ludila? Srbija treba da stvori uslove za povratak svojih bivših građana hrvatske nacionalnosti i da ih pozove, ako žele da se vrate.

Ne možemo biti zadovoljni činjenicom da se postupak vodi samo protiv jednog čoveka pred Haškim tribunalom, a u Srbiji se postupci ne vode, kao da se ništa nije dešavalo pre dvadeset godina. Srbija se sprema za pridruživanje evropskom društvu i mora se suočiti sa svim aspektima svoje ružne prošlosti. Jedan od njih je i proterivanje ljudi zbog različitog mišljenja, nacije ili vere. Zato je neophodno da republički parlament deklaracijom osudi proterivanje nesrpskog stanovništva iz Vojvodine i izvini se svim građankama i građanima koji su pretrpeli torturu. To Evropa za sada ne traži od nas, ali to treba učiniti zbog nas samih. Ovo suočavanje je neophodno zbog nas samih, građanki i građana Srbije, i proglasiti dan sećanja na te ružne događaje.

Preuzeto sa sajta www.autonomija.info